Godine ukrajinskog haosa

Jer ono što je na pre­lo­mu 2013. i 2014 go­di­ne i u da­ni­ma ve­li­kih de­mon­stra­ci­ja na tr­gu Maj­dan u Ki­je­vu ma­lo ko mo­gao da pred­vi­di je­ste da će po­sle­di­ce ukra­jin­ske dra­me do­sti­ći sa­da­šnji ste­pen, uz pre­te­ću mo­guć­nost da se sva ta mu­ka usko­ro pre­li­je i iz­van dr­žav­nih gra­ni­ca, i pot­ka­či naj­bli­že su­se­de, pa i osta­le Evro­plja­ne. Ako se na ovo do­da­ju i sve če­šće otvo­re­ne ma­ni­fe­sta­ci­je na­ci­zma u de­lo­va­nju po­je­di­nih ukra­jin­skih opo­zi­ci­o­nih udru­že­nja i stra­na­ka, ja­sno je da ima me­sta za za­bri­nu­tost.

Po ras­pa­du So­vjet­skog Sa­ve­za, SAD i EU su ja­sno sta­vi­li do zna­nja da na pro­stor Ukra­ji­ne gle­da­ju kao na svo­ju sfe­ru in­te­re­sa, i po­če­li su u tom prav­cu ak­tiv­no da de­lu­ju. Bi­lo skla­pa­njem ugo­vo­ra sa ta­mo­šnjim vla­sti­ma, po­slov­nom eli­tom, opo­zi­ci­o­nim po­li­ti­ča­ri­ma, bi­lo pri­bli­ža­va­ju­ći se ukra­jin­skim gra­ni­ca­ma oštrim voj­nim po­te­zi­ma, kroz ši­re­nje NA­TO-a na is­tok. Ru­si­ji se to ni­je do­pa­da­lo, kao ni ru­skom ži­vlju u Don­ba­su i na Kri­mu. Uosta­lom, di­rekt­no je uti­ca­lo na za­jed­nič­ku bez­bed­nost. 

U pr­vim go­di­na­ma ukra­jin­ske ne­za­vi­sno­sti reč „part­ner­stvo” jed­na­ko je le­po zvu­ča­la u uši­ma za­pad­nih po­slov­nih lju­di, ko­li­ko i u du­ša­ma taj­ku­na u Ki­je­vu. Pred­sed­ni­ci Le­o­nid Krav­čuk, Le­o­nid Kuč­ma, Vik­tor Ju­ščen­ko i Vik­tor Ja­nu­ko­vič uspe­va­li su ko­li­ko-to­li­ko da stva­ri dr­že pod kon­tro­lom. Ali, glo­bal­na pro­me­na mo­ći ko­ja je usle­di­la sla­blje­njem SAD uz isto­vre­me­no ja­ča­nje Ru­si­je, Ki­ne, In­di­je i osta­lih ne­ka­da „da­le­kih” dr­ža­va, zah­te­va­la je vi­še li­der­skog ume­ća. Upra­vo ono što je sa­da­šnjem pred­sed­ni­ku Pe­tru Po­ro­šen­ku ne­do­sta­ja­lo.

Ka­da je kre­nu­la kon­kret­ni­ja pri­ča o mo­gu­ćem zbli­ža­va­nju Ukra­ji­ne sa ze­mlja­ma EU, ta­da­šnji šef dr­ža­ve Vik­tor Ja­nu­ko­vič ni­je krio sprem­nost na sa­rad­nju. Glav­ni sa­vet­nik u to do­ba bio mu je Ame­ri­ka­nac Pol Ma­na­fort, biv­ši šef pred­iz­bor­nog šta­ba ame­rič­kog pred­sed­ni­ka. Ali, Ja­nu­ko­vič je znao da mo­že da ide sa­mo do od­re­đe­ne, „cr­ve­ne li­ni­je” ko­ja je, za­hva­lju­ju­ći pre sve­ga pre­te­ra­nim ape­ti­ti­ma „Za­pad­nja­ka”, vr­lo br­zo do­stig­nu­ta. Na­i­me, ka­da je shva­tio ko­li­ko bi nje­go­vu dr­ža­vu tre­ba­lo da ko­šta „pru­že­na ru­ka evrop­skog pri­ja­telj­stva”, za­tra­žio je pre­dah da raz­mi­sli, a on­da (u no­vem­bru 2013) re­kao: „Hva­la, ne­ću”! Bio je to sig­nal za po­bu­nu. Usle­di­le su ve­li­ke de­mon­stra­ci­je u Ki­je­vu, ko­je su se pre­tvo­ri­le u pra­vi gra­đan­ski rat i br­zu sme­nu pred­sed­ni­ka. Nje­gov na­sled­nik Alek­san­dar Tur­či­nov bio je sa­mo pre­la­zno re­še­nje za usto­li­če­nje mno­go po­pu­stlji­vi­jeg Po­ro­šen­ka.

U če­mu je po­gre­ši­la Evro­pa? Pro­stim je­zi­kom re­če­no, u to­me što pred­lo­že­no part­ner­stvo ni­ka­da ni­je pod­ra­zu­me­va­lo bi­lo ka­kvu rav­no­prav­nost ugo­vor­nih stra­na. Bri­se­lu je bio neo­p­ho­dan no­vi ve­li­ki pro­stor za pla­sman pro­iz­vo­da, po­ljo­pri­vred­ni i in­du­strij­ski po­go­ni sa jev­ti­nom rad­nom sna­gom, od­la­ga­li­šta za pr­lja­ve teh­no­lo­gi­je… A u kon­kret­nom slu­ča­ju i pre­u­zi­ma­nje upra­vlja­nja nad mre­žom ru­skog ga­so­vo­da ko­ja je op­slu­ži­va­la ve­li­ke de­lo­ve za­pad­nog de­la na­šeg kon­ti­nen­ta. 

Ta­ko se sti­glo do si­tu­a­ci­je u ko­joj še­fa dr­ža­ve, prak­tič­no, ni­ko ne slu­ša. Dr­ža­ve u ko­joj me­di­ji na udar­nim stra­ni­ca­ma ne pi­šu o pro­ble­mi­ma sa ko­ji­ma ze­mlja mo­ra da se su­o­ča­va, već o do­go­dov­šti­na­ma još jed­nog pro­pa­log po­li­ti­ča­ra, ovo­ga pu­ta Mi­ha­i­la Sa­ka­švi­li­ja iz Gru­zi­je, o sve ve­ćem uti­ca­ju pa­ra­voj­nih for­ma­ci­ja sa, ka­ko re­ko­smo, na­ci­stič­kim pred­zna­kom, o do­sta­vlja­nju snaj­per­skih pu­ša­ka iz SAD, sva­ko­dnev­nim gu­bi­ci­ma na fron­tu u po­bu­nje­nom Don­ba­su…

Ukra­ji­ni je po­treb­na po­moć i u to ni­ko ne sum­nja. Pro­blem je, me­đu­tim, što tu po­moć, uklju­ču­ju­ći i do­la­zak 20.000 NA­TO voj­ni­ka, ni­ko ne nu­di bes­plat­no. A Po­ro­šen­ko­va re­pu­bli­ka vi­še ne mo­že ni­ko­me ni­šta da pla­ti.