Године украјинског хаоса
У Украјини су изгледа решили да се ману политичког решавања проблема побуњеног Донбаса и одметнутог Крима и приклоне се оштријим мерама у заштити своје државне целовитости. Надлежни у Кијеву очигледно нису задовољни оним што се дешава у оквирима „Минског процеса”, у којем, поред Украјине, учествују Русија, Немачка и Француска, а који за крајњи циљ има мирни повратак источних делова бивше совјетске републике под украјинску власт. У том смислу отишли су корак даље. Одлучили су да током 2018. у земљу „увезу” чак 20.000 припадника војске САД и НАТО, заједно са наоружањем.
Већ четири године друга по величини европска држава у стању је потпуног хаоса. На социјалном, економском, безбедносном и сваком другом плану. Народ би рекао: у овој земљи се не зна ни ко пије, ни ко плаћа.
И, нажалост, оваква оцена била би сасвим на месту.
Јер оно што је на прелому 2013. и 2014 године и у данима великих демонстрација на тргу Мајдан у Кијеву мало ко могао да предвиди јесте да ће последице украјинске драме достићи садашњи степен, уз претећу могућност да се сва та мука ускоро прелије и изван државних граница, и поткачи најближе суседе, па и остале Европљане. Ако се на ово додају и све чешће отворене манифестације нацизма у деловању појединих украјинских опозиционих удружења и странака, јасно је да има места за забринутост.
По распаду Совјетског Савеза, САД и ЕУ су јасно ставили до знања да на простор Украјине гледају као на своју сферу интереса, и почели су у том правцу активно да делују. Било склапањем уговора са тамошњим властима, пословном елитом, опозиционим политичарима, било приближавајући се украјинским границама оштрим војним потезима, кроз ширење НАТО-а на исток. Русији се то није допадало, као ни руском живљу у Донбасу и на Криму. Уосталом, директно је утицало на заједничку безбедност.
У првим годинама украјинске независности реч „партнерство” једнако је лепо звучала у ушима западних пословних људи, колико и у душама тајкуна у Кијеву. Председници Леонид Кравчук, Леонид Кучма, Виктор Јушченко и Виктор Јанукович успевали су колико-толико да ствари држе под контролом. Али, глобална промена моћи која је уследила слабљењем САД уз истовремено јачање Русије, Кине, Индије и осталих некада „далеких” држава, захтевала је више лидерског умећа. Управо оно што је садашњем председнику Петру Порошенку недостајало.
Када је кренула конкретнија прича о могућем зближавању Украјине са земљама ЕУ, тадашњи шеф државе Виктор Јанукович није крио спремност на сарадњу. Главни саветник у то доба био му је Американац Пол Манафорт, бивши шеф предизборног штаба америчког председника. Али, Јанукович је знао да може да иде само до одређене, „црвене линије” која је, захваљујући пре свега претераним апетитима „Западњака”, врло брзо достигнута. Наиме, када је схватио колико би његову државу требало да кошта „пружена рука европског пријатељства”, затражио је предах да размисли, а онда (у новембру 2013) рекао: „Хвала, нећу”! Био је то сигнал за побуну. Уследиле су велике демонстрације у Кијеву, које су се претвориле у прави грађански рат и брзу смену председника. Његов наследник Александар Турчинов био је само прелазно решење за устоличење много попустљивијег Порошенка.
У чему је погрешила Европа? Простим језиком речено, у томе што предложено партнерство никада није подразумевало било какву равноправност уговорних страна. Бриселу је био неопходан нови велики простор за пласман производа, пољопривредни и индустријски погони са јевтином радном снагом, одлагалишта за прљаве технологије… А у конкретном случају и преузимање управљања над мрежом руског гасовода која је опслуживала велике делове западног дела нашег континента.
Тако се стигло до ситуације у којој шефа државе, практично, нико не слуша. Државе у којој медији на ударним страницама не пишу о проблемима са којима земља мора да се суочава, већ о догодовштинама још једног пропалог политичара, овога пута Михаила Сакашвилија из Грузије, о све већем утицају паравојних формација са, како рекосмо, нацистичким предзнаком, о достављању снајперских пушака из САД, свакодневним губицима на фронту у побуњеном Донбасу…
Украјини је потребна помоћ и у то нико не сумња. Проблем је, међутим, што ту помоћ, укључујући и долазак 20.000 НАТО војника, нико не нуди бесплатно. А Порошенкова република више не може никоме ништа да плати.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


