Године украјинског хаоса

Јер оно што је на пре­ло­му 2013. и 2014 го­ди­не и у да­ни­ма ве­ли­ких де­мон­стра­ци­ја на тр­гу Мај­дан у Ки­је­ву ма­ло ко мо­гао да пред­ви­ди је­сте да ће по­сле­ди­це укра­јин­ске дра­ме до­сти­ћи са­да­шњи сте­пен, уз пре­те­ћу мо­гућ­ност да се сва та му­ка уско­ро пре­ли­је и из­ван др­жав­них гра­ни­ца, и пот­ка­чи нај­бли­же су­се­де, па и оста­ле Евро­пља­не. Ако се на ово до­да­ју и све че­шће отво­ре­не ма­ни­фе­ста­ци­је на­ци­зма у де­ло­ва­њу по­је­ди­них укра­јин­ских опо­зи­ци­о­них удру­же­ња и стра­на­ка, ја­сно је да има ме­ста за за­бри­ну­тост.

По рас­па­ду Со­вјет­ског Са­ве­за, САД и ЕУ су ја­сно ста­ви­ли до зна­ња да на про­стор Укра­ји­не гле­да­ју као на сво­ју сфе­ру ин­те­ре­са, и по­че­ли су у том прав­цу ак­тив­но да де­лу­ју. Би­ло скла­па­њем уго­во­ра са та­мо­шњим вла­сти­ма, по­слов­ном ели­том, опо­зи­ци­о­ним по­ли­ти­ча­ри­ма, би­ло при­бли­жа­ва­ју­ћи се укра­јин­ским гра­ни­ца­ма оштрим вој­ним по­те­зи­ма, кроз ши­ре­ње НА­ТО-а на ис­ток. Ру­си­ји се то ни­је до­па­да­ло, као ни ру­ском жи­вљу у Дон­ба­су и на Кри­му. Уоста­лом, ди­рект­но је ути­ца­ло на за­јед­нич­ку без­бед­ност. 

У пр­вим го­ди­на­ма укра­јин­ске не­за­ви­сно­сти реч „парт­нер­ство” јед­на­ко је ле­по зву­ча­ла у уши­ма за­пад­них по­слов­них љу­ди, ко­ли­ко и у ду­ша­ма тај­ку­на у Ки­је­ву. Пред­сед­ни­ци Ле­о­нид Крав­чук, Ле­о­нид Куч­ма, Вик­тор Ју­шчен­ко и Вик­тор Ја­ну­ко­вич успе­ва­ли су ко­ли­ко-то­ли­ко да ства­ри др­же под кон­тро­лом. Али, гло­бал­на про­ме­на мо­ћи ко­ја је усле­ди­ла сла­бље­њем САД уз исто­вре­ме­но ја­ча­ње Ру­си­је, Ки­не, Ин­ди­је и оста­лих не­ка­да „да­ле­ких” др­жа­ва, зах­те­ва­ла је ви­ше ли­дер­ског уме­ћа. Упра­во оно што је са­да­шњем пред­сед­ни­ку Пе­тру По­ро­шен­ку не­до­ста­ја­ло.

Ка­да је кре­ну­ла кон­крет­ни­ја при­ча о мо­гу­ћем збли­жа­ва­њу Укра­ји­не са зе­мља­ма ЕУ, та­да­шњи шеф др­жа­ве Вик­тор Ја­ну­ко­вич ни­је крио спрем­ност на са­рад­њу. Глав­ни са­вет­ник у то до­ба био му је Аме­ри­ка­нац Пол Ма­на­форт, бив­ши шеф пред­из­бор­ног шта­ба аме­рич­ког пред­сед­ни­ка. Али, Ја­ну­ко­вич је знао да мо­же да иде са­мо до од­ре­ђе­не, „цр­ве­не ли­ни­је” ко­ја је, за­хва­љу­ју­ћи пре све­га пре­те­ра­ним апе­ти­ти­ма „За­пад­ња­ка”, вр­ло бр­зо до­стиг­ну­та. На­и­ме, ка­да је схва­тио ко­ли­ко би ње­го­ву др­жа­ву тре­ба­ло да ко­шта „пру­же­на ру­ка европ­ског при­ја­тељ­ства”, за­тра­жио је пре­дах да раз­ми­сли, а он­да (у но­вем­бру 2013) ре­као: „Хва­ла, не­ћу”! Био је то сиг­нал за по­бу­ну. Усле­ди­ле су ве­ли­ке де­мон­стра­ци­је у Ки­је­ву, ко­је су се пре­тво­ри­ле у пра­ви гра­ђан­ски рат и бр­зу сме­ну пред­сед­ни­ка. Ње­гов на­след­ник Алек­сан­дар Тур­чи­нов био је са­мо пре­ла­зно ре­ше­ње за усто­ли­че­ње мно­го по­пу­стљи­ви­јег По­ро­шен­ка.

У че­му је по­гре­ши­ла Евро­па? Про­стим је­зи­ком ре­че­но, у то­ме што пред­ло­же­но парт­нер­ство ни­ка­да ни­је под­ра­зу­ме­ва­ло би­ло ка­кву рав­но­прав­ност уго­вор­них стра­на. Бри­се­лу је био нео­п­хо­дан но­ви ве­ли­ки про­стор за пла­сман про­из­во­да, по­љо­при­вред­ни и ин­ду­стриј­ски по­го­ни са јев­ти­ном рад­ном сна­гом, од­ла­га­ли­шта за пр­ља­ве тех­но­ло­ги­је… А у кон­крет­ном слу­ча­ју и пре­у­зи­ма­ње упра­вља­ња над мре­жом ру­ског га­со­во­да ко­ја је оп­слу­жи­ва­ла ве­ли­ке де­ло­ве за­пад­ног де­ла на­шег кон­ти­нен­та. 

Та­ко се сти­гло до си­ту­а­ци­је у ко­јој ше­фа др­жа­ве, прак­тич­но, ни­ко не слу­ша. Др­жа­ве у ко­јој ме­ди­ји на удар­ним стра­ни­ца­ма не пи­шу о про­бле­ми­ма са ко­ји­ма зе­мља мо­ра да се су­о­ча­ва, већ о до­го­дов­шти­на­ма још јед­ног про­па­лог по­ли­ти­ча­ра, ово­га пу­та Ми­ха­и­ла Са­ка­шви­ли­ја из Гру­зи­је, о све ве­ћем ути­ца­ју па­ра­вој­них фор­ма­ци­ја са, ка­ко ре­ко­смо, на­ци­стич­ким пред­зна­ком, о до­ста­вља­њу снај­пер­ских пу­ша­ка из САД, сва­ко­днев­ним гу­би­ци­ма на фрон­ту у по­бу­ње­ном Дон­ба­су…

Укра­ји­ни је по­треб­на по­моћ и у то ни­ко не сум­ња. Про­блем је, ме­ђу­тим, што ту по­моћ, укљу­чу­ју­ћи и до­ла­зак 20.000 НА­ТО вој­ни­ка, ни­ко не ну­ди бес­плат­но. А По­ро­шен­ко­ва ре­пу­бли­ка ви­ше не мо­же ни­ко­ме ни­шта да пла­ти.