Susret i čast posle četiri decenije
Novi Pazar – Na istom putu, možda koji metar dalje ili bliže, gde smo se rastali davne 1978. sreli smo se ponovo protekle srede. Bio je to, posle četiri decenije, susret dvojice motociklista. Ali, ovog puta je Zumber Šećović iz sela Rasna na Pešterskoj visoravni stigao automobilom kao i potpisnik ovih redova. Nijedan, dakle, na motociklu. Nema više motora, nema „mušice u oku i vetra u kosi”. A, ni kose na glavi kao pomenute godine kada me je kao mladog studenta, pokraj parkiranog motocikla „jave čezetke”, Zumber sačekao u jednoj kraljevačkoj ulici. I, odmah upitao „da li je motor tvoj, hoćeš da ga prodaš, došao sam u Kraljevo da kupim nov, ali u prodavnici nema”.
Prisetili smo se, kako sam ja u početku bio izričit da tek sređeni motor nije za prodaju. No, para uvek nađe put, naročito ako je ponuđena suma sasvim pristojna. Pala je pogodba da Zumbera, pošto nije imao vozačku dozvolu, odvezem do Novog Pazara a onda ja nazad autobusom. I, tu leži kvačica što sam mislio na njega i zapamtio mu ime.
Naime, dok je ta vožnja do Novog Pazara trajala menjao sam brzine a on me upitao: „Šta to radiš, zašto stalno stiskaš tu ručicu na guvernali.” Stao sam i začuđen ga pitao koji je motor vozio. On mi je odgovorio: „Samo mali automatik, ali kad me u Novom Pazaru ostaviš ti mi nekako ubaci u prvu i ja ću polako, gore na Pešter.”
Tako i bi, ode Zumber „prvom” ka visoravni, ima do Rasna pedeset kilometara a puno krivina, prave serpentine. Nikada mi se više nije javio, motor nismo ni preregistrovali. Šta li je sa njim bilo, pomišljao sam ponekad.
Da je do Rasna stigao živ i zdrav saznao sam tek pre desetak godina, kada sam kao novinar otišao da pišem reportažu o jednom vašaru na Pešteri. Tu su me neke vašardžije pozvale da napišem nešto i o njihovom selu Rasnu. Iskoristio sam priliku i upitao ih za Zumbera, rekavši da sam mu davno prodao motocikli. A oni, šaljivđije, odmah izustiše: „Onda, nemoj da dolaziš, on će da te tuži.” Pomislih da mu se motor brzo pokvario, ali nastaviše šalu: „Ne, ne nego nema puta na Pešteri na kome on sa tim motorom nije padao. Dolazio je u selo oguljenih kolena, lakata...”
Pozdravio sam tada Zumbera, a pre nekoliko dana, opet novinarskim poslom, našao sam se u blizini sela Rasna i ponovo upitao za njega pa mi njegov komšija odmah dade broj mobilnog telefona i reče: „On preko zime živi u Novom Pazaru.”
I, silno se Zumber obradovao kada sam ga pozvao.
„Nikako da prođeš, čekaću te baš onde gde si me ostavio. Moram da te vodim na čast, na novopazarske ćevape.”
Tako je ovaj susret usledio posle četiri decenije. U obližnjem restoranu „Kod Smaja”, uz ćevape, bilo je i priče gde smo, šta smo, imamo li porodice... Na pomen da sam strahovao da li je kupljenim motociklom živ i zdrav stigao do sela on reče:
„Dobro sam stigao, uspeo sam da ubacim i u drugu i to je bilo dovoljno. Posle sam sve brzo svikao i nije bilo toliko padova, šale se komšije. Vozio sam taj motor desetak godina, a onda sam ga i ja prodao, pa čak u Zagrebu kupio novi i još jači. Sada sam penzioner, ali se još bavim građevinskim poslom. Inače, imam suprugu, petoro dece, sedamnaest unučadi... Baš si me obradovao pozivom i nećemo ostati na ovom susretu. To nikako, prijatelju moj”, rekao je Zumber Šećović. Rastasmo se odlazeći, primereno godinama, sada svako svojim automobilom...
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
