Сусрет и част после четири деценије
Нови Пазар – На истом путу, можда који метар даље или ближе, где смо се растали давне 1978. срели смо се поново протекле среде. Био је то, после четири деценије, сусрет двојице мотоциклиста. Али, овог пута је Зумбер Шећовић из села Расна на Пештерској висоравни стигао аутомобилом као и потписник ових редова. Ниједан, дакле, на мотоциклу. Нема више мотора, нема „мушице у оку и ветра у коси”. А, ни косе на глави као поменуте године када ме је као младог студента, покрај паркираног мотоцикла „јаве чезетке”, Зумбер сачекао у једној краљевачкој улици. И, одмах упитао „да ли је мотор твој, хоћеш да га продаш, дошао сам у Краљево да купим нов, али у продавници нема”.
Присетили смо се, како сам ја у почетку био изричит да тек сређени мотор није за продају. Но, пара увек нађе пут, нарочито ако је понуђена сума сасвим пристојна. Пала је погодба да Зумбера, пошто није имао возачку дозволу, одвезем до Новог Пазара а онда ја назад аутобусом. И, ту лежи квачица што сам мислио на њега и запамтио му име.
Наиме, док је та вожња до Новог Пазара трајала мењао сам брзине а он ме упитао: „Шта то радиш, зашто стално стискаш ту ручицу на гувернали.” Стао сам и зачуђен га питао који је мотор возио. Он ми је одговорио: „Само мали аутоматик, али кад ме у Новом Пазару оставиш ти ми некако убаци у прву и ја ћу полако, горе на Пештер.”
Тако и би, оде Зумбер „првом” ка висоравни, има до Расна педесет километара а пуно кривина, праве серпентине. Никада ми се више није јавио, мотор нисмо ни пререгистровали. Шта ли је са њим било, помишљао сам понекад.
Да је до Расна стигао жив и здрав сазнао сам тек пре десетак година, када сам као новинар отишао да пишем репортажу о једном вашару на Пештери. Ту су ме неке вашарџије позвале да напишем нешто и о њиховом селу Расну. Искористио сам прилику и упитао их за Зумбера, рекавши да сам му давно продао мотоцикли. А они, шаљивђије, одмах изустише: „Онда, немој да долазиш, он ће да те тужи.” Помислих да му се мотор брзо покварио, али наставише шалу: „Не, не него нема пута на Пештери на коме он са тим мотором није падао. Долазио је у село огуљених колена, лаката...”
Поздравио сам тада Зумбера, а пре неколико дана, опет новинарским послом, нашао сам се у близини села Расна и поново упитао за њега па ми његов комшија одмах даде број мобилног телефона и рече: „Он преко зиме живи у Новом Пазару.”
И, силно се Зумбер обрадовао када сам га позвао.
„Никако да прођеш, чекаћу те баш онде где си ме оставио. Морам да те водим на част, на новопазарске ћевапе.”
Тако је овај сусрет уследио после четири деценије. У оближњем ресторану „Код Смаја”, уз ћевапе, било је и приче где смо, шта смо, имамо ли породице... На помен да сам страховао да ли је купљеним мотоциклом жив и здрав стигао до села он рече:
„Добро сам стигао, успео сам да убацим и у другу и то је било довољно. После сам све брзо свикао и није било толико падова, шале се комшије. Возио сам тај мотор десетак година, а онда сам га и ја продао, па чак у Загребу купио нови и још јачи. Сада сам пензионер, али се још бавим грађевинским послом. Иначе, имам супругу, петоро деце, седамнаест унучади... Баш си ме обрадовао позивом и нећемо остати на овом сусрету. То никако, пријатељу мој”, рекао је Зумбер Шећовић. Растасмо се одлазећи, примерено годинама, сада свако својим аутомобилом...
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
