Moji junaci padaju i ustaju, ali ne odustaju
Jasminka Petrović dobitnica je nagrade „Politikinog Zabavnika” za najbolje književno delo za mlade objavljeno u 2017. godini za knjigu priča „Sve je u redu” (Kreativni centar), koju je ilustrovao Bob Živković. Ovo izdanje dobilo je i Nagradu za najbolju dečju knjigu na prošlogodišnjem Sajmu knjiga. Priznanje će Jasminki Petrović biti uručeno na današnjoj svečanosti u Skupštini grada Beograda, povodom 114 godina postojanja „Politike”. Reč je o delu mozaičke strukture, koje sačinjavaju iskrene ispovesti junaka, naslovljene njihovim imenima i uzrastom: Teodora sedamnaest godina, Vukan sedamnaest godina, Silvana šesnaest godina... Tu je i Astor, kućni ljubimac, koji menja vlasnike zato što želi da usreći što veći broj ljudi. U prvom delu knjige čitamo o dečku koji želi da ode u manastir Kovilj i pri tom nailazi na otpor porodice, o romskoj devojci koju zlostavljaju, mladom Muslimanu Admiru koji pati zato što voli Srpkinju Jelenu, devojci koju snalazi neželjena trudnoća... Drugi deo knjige pokazuje da rešenja postoje, da se o novorođenom detetu brinu bake, da ga mlada majka ipak želi, a da o njenoj priči neko želi da snimi dokumentarac; o tome da i drugi junaci pronalaze svoj put. Da sve ipak može da bude u redu.
Knjigu ste posvetili mladim ljudima koji tragaju za slobodom i autentičnošću. Da li ste upoznali neke od tih devojaka i mladića koji se suočavaju sa velikim životnim problemima, ili su vaši likovi nastajali iz različitih okolnosti i razgovora?
Svaki lik je nastao kao projekcija nekog istinitog događaja. Recimo, na Igmanu je zaista bio održan seminar u okviru jednog većeg evropskog projekta. Učesnici su bili srednjoškolci iz tri srpska grada – Užica, Kosjerića i Požege, kao i tri grada iz BiH – Bijeljine, Brčkog i Tuzle. Ideja je bila povezivanje mladih na osnovu regionalne književnosti. Među mnogim voditeljima radionica bili smo ilustrator Bob Živković i ja. U jednom trenutku stvorena je velika tenzija i među srednjoškolcima i među nama odraslima. Hotel je počeo da liči na užarenu kuglu koja je pretila da će svakog momenta eksplodirati. I najednom, situacija se smirila, kao što je iznenada i buknula, te smo seminar završili u zagrljajima i opštem veselju. Nekoliko godina kasnije iz te „užarene kugle” nastala je inspiracija za likove – Admira i Jelenu.
Ove priče govore o svemu samo ne o tome da je sve pod kontrolom, da je sređeno, a sabrali ste ih upravo pod naslovom „Sve je u redu”. Da li to znači da je život pametniji od nas pa sve nekako na kraju sam uredi, a da su mladi ljudi mnogo bolji nego što okolina to uviđa?
Primećujem da mladi mogu biti veoma vredni ukoliko imaju neki jak motiv. U tom slučaju ne samo da će srediti svoju sobu, već će oprati sudove, pa čak i baciti đubre. Ako pred sobom imaju izazov, pokazuju odgovornost, humanost, pravednost. Živo se uključuju u razgovor ukoliko ih se tema lično tiče. Kada ih poštujemo i u njih imamo poverenje, znaju da budu mudri i hrabri. Ponekad stvari krenu nizbrdo, pa odrastanje postaje mučno i teško. Takva sudbina je pogodila i moje likove. Oni padaju, ustaju, padaju, ustaju... ali ne odustaju. Umrežavaju se i pomažu jedni drugima.
Za najbolju izložbu u 2017. godini proglašena je Prodanovićeva postavka „Genus – porodične priče”, koja je u decembru prošle godine održana u Umetničkoj galeriji Nadežda Petrović u Čačku, a za koju se odlučio žiri u sastavu: Zoran Erić, kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Radonja Leposavić, istoričar umetnosti, Miroslav Karić, istoričar umetnosti i kustos galerije „Remont”, Anica Vučetić, umetnica i dobitnica „Politikine” nagrade 2008. godine, i Marija Đorđević, urednik Kulturnog dodatka lista „Politika”.
Roman „Sve je u redu” Jasminke Petrović odabrao je žiri u sastavu: Nebojša Bradić, pozorišni reditelj, Vladimir Kostić, predsednik SANU, Dušan Petričić, ilustrator, Zoran Simjanović, kompozitor, i Petar Milatović, zamenik glavnog urednika „Politikinog Zabavnika”.
K. R.
Da li se otuda drugi deo knjige zove „Hvala”?
Hvala za ovo pitanje. Meni život liči na video-igricu. Kada rešimo sve zadatke, prelazimo na sledeći nivo. Vešti igrači napreduju brže, dok oni drugi ostaju zaglavljeni u početnim fazama. Ima i onih koji dignu ruke od tastature, pa krenu u svet, u potragu za nekom novom igrom. Kad smo opušteni i nasmejani postižemo bolje rezultate. Kad smo nervozni gubimo poene i sve nam smeta: i što nam je prljav ekran, i što nam se miš koči, i što drugi igrači imaju jače kompjutere. Cilj je stići do kraja, a što manje povrediti i sebe i druge. Kada smo umreženi igra je zanimljivija. Najviše poena dobijamo kada pomognemo „suigraču”. Reč „hvala” broji se duplo.
Problemi se ponavljaju iz generacije u generaciju, kao i uzroci – nedostatak razgovora i stvarnog razumevanja sredine?
Reč koja automatski vodi na sledeći nivo je „oprosti”. Nažalost, „igrači” je izgovaraju vrlo retko, gotovo nikad. Okrivljujemo druge, umesto da brinemo o tome koga mi povređujemo. I tako decenijama. Biće da je mnogo bolno suočavanje sa sopstvenim mrakom. Ali kao što u knjizi kaže Romkinja Silvana „na kraju mora da svane, uvek jednom svane”.
Ipak, mladi se pronalaze, povezuju, podržavaju jedni druge, snimaju dokumentarce o svojim problemima. Da li je to prednost doba novih medija?
Sve ima i dobru i lošu stranu, pa i novi mediji. Ako su nam „sluge”, biće nam od koristi, ako su nam „gospodari”, bićemo im robovi. Za mene je internet vrlo značajan izum jer omogućava komunikaciju na različitim nivoima. Osim toga, smatram da odrasli koji žele bolje da razumeju decu i mlade moraju da su u toku sa savremenom tehnologijom.
Dali ste perspektivu jednog psa koji takođe traga za slobodom i za novim vlasnicima koje će isceliti. I njegov izbor je ljubav?
Verujem da su kućni ljubimci važni u toku odrastanja. Kod dece se tako razvijaju odgovornost, humanost, briga o drugome, požrtvovanost, empatija. U mom detinjstvu postojale su razne životinje, od vodene kornjače, preko ptica i sve do pasa. Moja deca su rasla uz mešanca Bakija, pa je valjda sasvim prirodno da u svojim novim porodicama oni imaju udomljene pse. U romanu „Sve je u redu” značajno mesto sam dala Astoru, tj. Rokiju, tj. Čedi, tj. Blekiju, tj. Flekici... Za mene je on simbol slobode. Ne trpi udarce, poniženja, ograđen prostor. Ne pristaje na kompromis. Nije potkupljiv. Hrabar je i odlučan. Rođen je u Zvezdarskoj šumi i čim ga zasvrbe šape napušta topli dom i trči u rodni kraj. Bob Živković tvrdi da je pas glavni lik u ovom romanu. Hvala Bobu što tako misli i što je svojim čarobnim prstima dotakao korice knjige. Na kraju sve uvek bude u redu.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
