„Politika” – list koji se nikada ne napušta

Osim uz li­sta­nje no­vi­na, Če­dov dan uvek po­či­nje i gim­na­sti­kom. Sva­kog ju­tra ovaj pen­zi­o­ner iz Be­o­gra­da ura­di pe­de­se­tak skle­ko­va, ko­je po­no­vi i pred spa­va­nje. Uz to, ve­žba i sa te­go­vi­ma. 

– Za se­be vo­lim da ka­žem da ni­sam u tre­ćem, ne­go u če­tvr­tom do­bu. Ali, go­di­ne su sa­mo broj, a ja se ni­ka­ko ne dam – do­da­je on.  

Kad oba­vi ju­tar­nje ri­tu­a­le, Če­do se­da za rad­ni sto, pre­pu­šta­ju­ći se na­le­ti­ma in­spi­ra­ci­je. 

– Pi­šem sva­ko­dnev­no. Na­dah­nju­je me sva­ko­dnev­ni ži­vot. Po­bor­nik sam an­ga­žo­va­ne knji­žev­no­sti. Sma­tram da pi­sac mo­ra da bu­de i do­bar psi­ho­log, a me­ni lič­no po­ma­že i to što sam bio pro­fe­sor, čak i se­o­ski uči­telj, ta­ko da po­zna­jem ljud­sku psi­hu – ka­že naš či­ta­lac.  

Nje­gov naj­no­vi­ji ro­man „Te­ži­na sen­ke”, pred­sta­vljen je ne­dav­no u Be­o­gra­du, u zgra­di Uči­telj­skog fa­kul­te­ta. 

– Du­go se „ku­va­la” u me­ni, ali je vre­de­lo tru­da. Pi­sao sam o čo­ve­ku ko­ji je svo­ju slo­bo­du i iden­ti­tet žr­tvo­vao za gra­đan­ski ko­mo­di­tet i bo­lji ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj. S dru­ge stra­ne, do­ta­kao sam se i auto­kra­ta ko­ji su ne­po­pra­vlji­vi i či­ji je ego ve­ći od Mont Eve­re­sta – ka­že autor „Te­ži­ne sen­ke”.

U bra­ku je šest de­ce­ni­ja, vo­li da se dru­ži i pod sta­re da­ne, a se­be opi­su­je kao „spolj­nog” mom­ka.

– Ni­ka­ko ne mo­gu da bu­dem bes­po­slen, kao što to naj­če­šće ra­de pen­zi­o­ne­ri. Ži­vot če­sto ni­je fer, ali ja sam bo­rac. Sma­tram da je lep i dra­go­cen. Ni­je za dža­be Pa­blo Ne­ru­da re­kao: „Ka­da bih ži­veo sto go­di­na, moj naj­lep­ši dan bio bi su­tra.” Eto, ta­ko i ja raz­mi­šljam, kao ve­či­ti op­ti­mi­sta – uve­ren je Če­do Ne­delj­ko­vić. 

Uve­li­ko ra­di na svom no­vom ro­ma­nu, u ko­jem će, ka­ko ot­kri­va, po­ku­ša­ti da pri­ka­že at­mos­fe­ru, ži­vot i od­no­se me­đu sta­na­ri­ma u jed­noj vi­še­sprat­ni­ci.