Predlog za razmišljanje o jeziku i nama

U susret nacionalnom prazniku prosvete i kulture, koje oličava Sveti Sava, kao i najavljenoj Deklaraciji o opstanku srpskog naroda, javnosti je upućen „Predlog za razmišljanje o jeziku i nama”, koji su potpisali predstavnici ministarstava i značajnih institucija kulture.

Predlog, koji treba da podstakne i ohrabri vođenje brige o jeziku, jezičkoj kulture, ćirilici i podstakne kulturu čitanja, potpisali su ministar kulture Srbije Vladan Vukosavljević, ministar prosvete i kulture Republike Srpske dr Dane Malešević, sekretar Odeljenja za jezik i književnost SANU akademik Predrag Piper, predsednik Matice srpske prof. dr Dragan Stanić.

Potpisnici su i dekan Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu prof. dr Ljiljana Marković, predsednik UO Zadužbine „Dositej Obradović” prof. dr Dušan Ivanić, predsednik UO Vukove zadužbine prof. dr Boško Suvajdžić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika prof. dr Sreto Tanasić i predsednik Društva članova Matice srpske u Crnoj Gori prof. dr Jelica Stojanović.

U „Predlogu za razmišljanje o jeziku i nama” ukazuje se na značaj jezika, ali i skreće pažnja da se danas „u javnom prostoru vrednost reči umnogome gubi, a lepota još i više”.

„U površnoj brzini naših savremenih života, reči se rasipaju, često ne služe ničemu, samo su deo opšte, uvećane buke. Tako je na ulici, u masovnim medijima u kojima osnovni smisao ljudske komunikacije postaje glavni gubitnik. Sve brane popuštaju, reči kuljaju, niske i psovačke, reči zatrovane i bezobzirne. A nasledili smo, ipak, dostojniji jezik. Ima još stvari važnih, ali jezik je tema temeljna, mnoge druge teme od jezika zavise”, saglasni su potpisnici Predloga, koji skreću pažnju i na očuvanja ćirilice.

„Bilo je upečatljivo videti, širom Srbije i Srpske, kako se dočekuju programi akcije „Negujmo srpski jezik”. Mimo svih velikih reči, videlo se koliko se i stari i mladi naprosto raduju svome jeziku, osećajući da pitanje jezika nije samo jezičko pitanje, nego pitanje održanja i razvitka. S jezikom smo neko i nešto, bez jezika nismo ništa. Ni pojedinačno, ni zbirno”, stoji u Predlogu.

U Predlogu, koji je ministar Vukosavljević okarakterisao kao „poziv, budilicu, ohrabrenje, podsticaj”, naglašava se da nam se „u razdoblju brzih i banalnih ekranskih obaveštenja dobra knjiga ukazuje kao spasonosna barka u globalnoj stihiji što nagriza i odnosi sve baštinjeno i vredno iz naših života”.

„Vratiti se knjizi i čitanju, kao nalogu opstanka, u sebi i među drugima”, pozivaju predstavnici značajnih institucija.

„Kao i ranije, seme opstanka je u svetskoj i domaćoj književnoj baštini, u začetnom Savinom slovu, Dositejevoj umnoj otvorenosti i srpskom (Vukovom) narodnom pesništvu, u Andrićevoj mudroj meri i književnom bezmerju Crnjanskog, u Popinim lirskim zagonetkama, u opominjućim prizorima Novice Tadića”, navodi se u predlogu.

Lik ovog naroda i dalje najpotpunije prikazuju naši veliki pisci, i Njegoš i Jakov Ignjatović, i Laza Kostić i Simo Matavulj, Jovan Dučić i Bora Stanković, Petar Kočić i Isidora Sekulić, Grigorije Božović, kao i Meša Selimović ili Dobrica Ćosić. I ne samo oni. Dakle, razmišljajmo o jeziku i o nama i delujmo u korist jezika i nas samih. Koliko ko može, zna i oseća, stoji u Predlogu.

Vukosavljević je pozvao sve - od ministarstava, preko ustanova kulture do svakog pojedinca, da preduzimaju mere i akcije, koje mogu proizaći iz, danas predstavljenog, Predloga i konstatovao da stanje jezičke kulture nije na zadovoljavajućem nivou, da je ćirilica ugrožena i da tu posledicu istorijskih dešavanja i duha vremena nije moguće popraviti za jedan dan.

Prof. dr Ljiljana Marković naglasila je da se kroz obrazovni sistem i akcije ovog tipa mora podizati svest o jeziku i neophodnosti njegovog negovanja, jer „svaki put kada upotrebimo ćirilicu ili nešto pročitamo, pravimo važan korak ka napretku kulture i države u svakom smislu”.

Tanasić je rekao da višedecenijsko nepostojanje jezičke politike dovelo do zapuštenosti srpskog jezika i gubitka svesti o njegovom značaju, a Suvajdžić je naglasio da srpski jezik i kulturni prostor moraju biti poprište najveće bitke i da je važno da imamo neku vrstu institucionalne i sistematske brige o jeziku i pismu, posebno naglasivši ulogu lektora kao najboljih ambasadora Srbije u svetu.

Ivanić je podsetio na Dositejeve reči da kada piše svojim jezikom ili govori, oseća se kao u krilu svoje majke i poručio da „tu prirodnost moramo da sprovedemo u praksi”, jer „svak danas piše i govori kako hoće”. (Tanjug)