Предлог за размишљање о језику и нама

У сусрет националном празнику просвете и културе, које оличава Свети Сава, као и најављеној Декларацији о опстанку српског народа, јавности је упућен „Предлог за размишљање о језику и нама”, који су потписали представници министарстава и значајних институција културе.

Предлог, који треба да подстакне и охрабри вођење бриге о језику, језичкој културе, ћирилици и подстакне културу читања, потписали су министар културе Србије Владан Вукосављевић, министар просвете и културе Републике Српске др Дане Малешевић, секретар Одељења за језик и књижевност САНУ академик Предраг Пипер, председник Матице српске проф. др Драган Станић.

Потписници су и декан Филолошког факултета Универзитета у Београду проф. др Љиљана Марковић, председник УО Задужбине „Доситеј Обрадовић” проф. др Душан Иванић, председник УО Вукове задужбине проф. др Бошко Сувајџић, председник Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срето Танасић и председник Друштва чланова Матице српске у Црној Гори проф. др Јелица Стојановић.

У „Предлогу за размишљање о језику и нама” указује се на значај језика, али и скреће пажња да се данас „у јавном простору вредност речи умногоме губи, а лепота још и више”.

„У површној брзини наших савремених живота, речи се расипају, често не служе ничему, само су део опште, увећане буке. Тако је на улици, у масовним медијима у којима основни смисао људске комуникације постаје главни губитник. Све бране попуштају, речи куљају, ниске и псовачке, речи затроване и безобзирне. А наследили смо, ипак, достојнији језик. Има још ствари важних, али језик је тема темељна, многе друге теме од језика зависе”, сагласни су потписници Предлога, који скрећу пажњу и на очувања ћирилице.

„Било је упечатљиво видети, широм Србије и Српске, како се дочекују програми акције „Негујмо српски језик”. Мимо свих великих речи, видело се колико се и стари и млади напросто радују своме језику, осећајући да питање језика није само језичко питање, него питање одржања и развитка. С језиком смо неко и нешто, без језика нисмо ништа. Ни појединачно, ни збирно”, стоји у Предлогу.

У Предлогу, који је министар Вукосављевић окарактерисао као „позив, будилицу, охрабрење, подстицај”, наглашава се да нам се „у раздобљу брзих и баналних екранских обавештења добра књига указује као спасоносна барка у глобалној стихији што нагриза и односи све баштињено и вредно из наших живота”.

„Вратити се књизи и читању, као налогу опстанка, у себи и међу другима”, позивају представници значајних институција.

„Као и раније, семе опстанка је у светској и домаћој књижевној баштини, у зачетном Савином слову, Доситејевој умној отворености и српском (Вуковом) народном песништву, у Андрићевој мудрој мери и књижевном безмерју Црњанског, у Попиним лирским загонеткама, у опомињућим призорима Новице Тадића”, наводи се у предлогу.

Лик овог народа и даље најпотпуније приказују наши велики писци, и Његош и Јаков Игњатовић, и Лаза Костић и Симо Матавуљ, Јован Дучић и Бора Станковић, Петар Кочић и Исидора Секулић, Григорије Божовић, као и Меша Селимовић или Добрица Ћосић. И не само они. Дакле, размишљајмо о језику и о нама и делујмо у корист језика и нас самих. Колико ко може, зна и осећа, стоји у Предлогу.

Вукосављевић је позвао све - од министарстава, преко установа културе до сваког појединца, да предузимају мере и акције, које могу произаћи из, данас представљеног, Предлога и констатовао да стање језичке културе није на задовољавајућем нивоу, да је ћирилица угрожена и да ту последицу историјских дешавања и духа времена није могуће поправити за један дан.

Проф. др Љиљана Марковић нагласила је да се кроз образовни систем и акције овог типа мора подизати свест о језику и неопходности његовог неговања, јер „сваки пут када употребимо ћирилицу или нешто прочитамо, правимо важан корак ка напретку културе и државе у сваком смислу”.

Танасић је рекао да вишедеценијско непостојање језичке политике довело до запуштености српског језика и губитка свести о његовом значају, а Сувајџић је нагласио да српски језик и културни простор морају бити поприште највеће битке и да је важно да имамо неку врсту институционалне и систематске бриге о језику и писму, посебно нагласивши улогу лектора као најбољих амбасадора Србије у свету.

Иванић је подсетио на Доситејеве речи да када пише својим језиком или говори, осећа се као у крилу своје мајке и поручио да „ту природност морамо да спроведемо у пракси”, јер „свак данас пише и говори како хоће”. (Танјуг)