Vinča dosegla svemir

Čime se sve INN „Vinča” bavi teško je i pobrojati, a još teže razumeti neupućenima u „visoku” nauku. Fizika, hemija, biologija, energetika, zaštita životne sredine, novi materijali i nanonauke, biomedicina... U ovom trenutku imaju stotinak „živih” projekata, od čega 30 međunarodnih.

Ipak, dobar deo javnosti ga još poistovećuje s nuklearnim programom, koji je okončan još pre raspada SFRJ. „Vinča” je decenijama doživljavana kao adresa tajnih projekata svake vrste, gde se „petljalo” s opasnim stvarima. U prilog tome govori i akcident iz oktobra 1958, čije su posledice bile prvi smrtni slučaj od radioaktivnog zračenja i prvo uspešno lečenje preostalih petoro ozračenih usled greške na reaktoru.

Posle svega, u drugi milenijum ušlo se s balastom neistrošenog uranijumskog goriva (koje je tokom minule decenije otpremljeno u Rusiju) i nuklearnog otpada uskladištenog u kompleksu Instituta, koji još čeka trajno rešenje. Kada taj bauk radioaktivnosti konačno bude upokojen, jasnije će se sagledati druga, blagotvorna zračenja „Vinče”, poput onih u domenu medicine.

Ovaj institut jedini u regionu proizvodi radiofarmaceutike, nezamenljive u dijagnostikovanju i lečenju pojedinih bolesti. Tim specifičnim grupama lekova tretiraju se štitasta žlezda, organi za varenje, bubrezi, pluća, jetra, mozak, srce... Takođe, u „Vinči” tragaju za efikasnijim radionuklidnim terapijama malignih tumora na koje ne deluje uobičajena terapija.

S druge strane, Centar za multidisciplinarna istraživanja bavi se i novim primenama postojećih lekova. Dokazali su da je analgetik „brufen” osnova za razvoj terapije za ebolu, a da lekovi za snižavanje pritiska ubijaju maligne ćelije i mogu da pojačaju dejstvo citostatika.

Ne leči „Vinča” samo najteže bolesti, već i dušu, tačnije depresiju. Grupa za molekularnu psihijatriju i neurofarmakologiju istražuje promene koje se u depresiji dešavaju na molekularnom nivou.

„Na oglednim životinjama već smo laboratorijski dokazali fiziološku osnovu depresije, a ta saznanja dalje se proveravaju u humanim studijama, u saradnji s Klinikom za psihijatriju Kliničkog centra Srbije. Krajnji cilj je nalaženje molekula koji će omogućiti stvaranje efikasnijih lekova za terapiju ovog poremećaja”, iscrtava „granicu na nebu” u ovoj oblasti dr Miroslav Adžić, viši naučni saradnik u Institutu za nuklearne nauke „Vinča”.

Kako je pukla atomska bomba

Jedna od najvećih fama Titove Jugoslavije bila je da je u Vinči pravljena atomska bomba. Prema istraživanjima istoričara Dragomira Bondžića (knjiga „Između ambicija i iluzija – Nuklearna politika Jugoslavije 1945–1990”), vrh SFRJ je u tri navrata tražio od naučnika u „Vinči” da se poduhvate razvoja nuklearnog oružja. Ta se ambicija razbila o realnost: zemlja nije imala ekonomski kapacitet za takav megalomanski poduhvat.

Prvi nalet nuklearnog entuzijazma trajao je od osnivanja Instituta 1948. do 1968. godine, a oživljen je u drugoj polovini sedamdesetih, inspirisan uzletom Indije na tom polju. Ali, u godinama koje su dolazile, ne samo da je posustajala ekonomska snaga zemlje, već je započeo i proces političkog rastakanja. 

Falsifikati na skeneru naučnika

U Laboratoriji za hemijsku dinamiku Instituta „Vinča” razvijene su metode kojima se može otkriti da li je neka umetnička slika – falsifikat.

„Specijalnom opremom utvrđuje se da li su boje i pigmenti na platnu iz perioda kada je delo nastalo, odnosno da li su tada uopšte postojali, da li su karakteristične za datog autora, kao i da li je slika autentična ili restaurirana”, objašnjava dr Velibor Andrić.

Ova laboratorija poseduje i jedinstvenu, „mejd in Vinča” prenosivu opremu, s kojom su 2011. učestvovali u pionirskom poduhvatu – dubinskom snimanju ikonostasa manastira Krušedol. Na taj način dobijena je riznica podataka o podlogama, bojama i slikarskim tehnikama živopisaca koji su u tom manastiru stvarali od 16. do 19. veka.Udba kumovala u Institutu

Sve laboratorije, odseci i centri Instituta uz zvanični naziv imaju i trocifreni broj. Te brojčane „nadimke” zaposleni koriste u internoj komunikaciji u izrazima poput „Sastanak je u 40”, „Otišao je u 150”, „Naći ćemo se u 011”...

„Ovakav imenik uvela je još pre pedeset godina Služba državne bezbednosti, koja je zbog prirode delatnosti Instituta ovde imala posebne zadatke. Bilo im je komplikovano da pamte sve te naše stručne nazive, pa su ih sveli na brojke”, otkriva dr Bojan Radak, pomoćnik direktora Instituta „Vinča”.Partizan i nesuđeni nobelovac – tvorac Vinče.

Obeležavanje jubileja Instituta „Vinča”, koje je planirano za april, biće prilika i za podsećanje na istinskog oca ove naučne institucije, profesora Pavla Savića (1909–1994), još pre Drugog svetskog rata u evropskim razmerama poznatog fizikohemičara. Do 1939. u Parizu je radio u Institutu za radijum, koji je vodila Irena Žolio-Kiri, ćerka Marije Kiri. Njihov zajednički rad o dejstvu neutrona na teška jezgra atoma, za koji su predloženi za Nobelovu nagradu, smatra se presudno bitnim za otkriće nuklearne fisije.

Po okupaciji zemlje stupa u redove partizana, a jedno vreme je bio i vezista pri Vrhovnom štabu. Pred kraj rata poslat je u Moskvu, u Institut za fizičke probleme, kod akademika Pjotra Kapice, naučnika zaslužnog za stvaranje sovjetske atomske bombe. Tokom posete SSSR-u 1946. Tito ga poziva da se vrati u Jugoslaviju. Dobija zadatak da osnuje naučni centar za istraživanja u oblasti fizike, hemije i biologije. Većinu laboratorija je sam projektovao i nadgledao izgradnju i opremanje. Lično je „regrutovao” tim uglavnom mladih naučnika željnih dokazivanja, koji su delili njegov entuzijazam. Do 1960. bio je direktor „Vinče”, a ostavku je dao zbog neslaganja s državnom koncepcijom razvoja Instituta. Potom je dugo godina bio šef Katedre za fizičku hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu, a od 1971. do 1981. predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti.