Kad uz sudbinu, stigne i sekira

Postoje ljudi koji ceo svoj život provedu mirno i tiho, neprestano radeći i usavršavajući se. O jednom od zaista velikog broja vrhunskih medicinskih stručnjaka u Nišu, o prof. dr Predragu Kovačeviću, direktoru Klinike za plastičnu hirurgiju i profesoru na niškom Medicinskom fakultetu, dosta se govorilo prethodne jeseni. Doktor Kovačević je predvodio tim lekara raznih specijalnosti koji je hitnim operativnim zahvatima napravio jedinstven medicinski transplantacioni podvig i „prišio“ odsečene ruke teško povređenim pacijentima: jednom stradalom prilikom mašinskog sečenja drva za ogrev, a drugom posle nesreće u jami rudnika bile su odsečene ruke u visini nadlaktice. Sve to se dogodilo u razmaku od samo tri dana

Na medicinu sa samo 17 godina

Životna priča Predraga Kovačevića je nešto što se ne može ni lako preneti ni oslikati. Nadasve skroman i odan profesiji za koju se opredelio, ispričao nam je kakav je bio njegov nimalo lak, ali i veoma uspešan životni put.

– Početkom šezdesetih godina prošlog veka moji roditelji su se iz Niša preselili u Zenicu, u Bosni i Hercegovini, jer u niškom kraju nisu mogli da dobiju posao. Rođen sam 6. juna 1969. Pošao sam godinu dana ranije od svoje generacije u školu i u Zenici sam završio najpre osmogodišnju, a potom za tri godine i srednju medicinsku školu koja traje, što je poznato, četiri godine. Treći i četvrti razred medicinske završio sam u jednoj školskoj godini. Bilo je to 1986. godine, imao sam 17 godina i prijavio sam se za odlazak u vojsku – priseća se naš sagovornik.

U vojsku nije primljen jer nije imao dovoljno godina, pa je odlučio da dođe u Niš na studije.

– Bio sam ubedljivo najmlađi student na Medicinskom fakultetu i Univerzitetu u Nišu, a diplomirao sam u roku i sa manje od 22 godine postao lekar – kaže Kovačević.

Te 1991. godine Predrag Kovačević je završio lekarski staž, a početkom sledeće postao stručni saradnik na Medicinskom fakultetu. Uskoro biva primljen i na posao na Hirurškoj klinici, jer je već započeo specijalizaciju plastične hirurgije. Između diplomiranja i zaposlenja, međutim, Predrag ostaje potpuno sam.

– Majka i otac odlučili su da se 1990. godine vrate iz Zenice u Niš i budu kraj mene. Krajem 1991. iznenada je otac preminuo, a posle samo tri meseca majka je poginula u saobraćajnoj nesreći u centru Niša... Već sam se zabavljao sa koleginicom sa studija Tatjanom i posle izvesnog vremena, kada smo rešili da našu vezu krunišemo brakom, ja se nađem skoro u bezizlaznoj situaciji. Imam stan, koji je ostao od roditelja, imam devojku, treba da je verim, ali nemam s kim da odem kod njenih u Lebane, na jugu Srbije, da je zaprosim. I odlučim da zamolim prof. dr Milana Višnjića, hirurga i profesora Medicinskog fakulteta, kasnije dekana ove ustanove, da pođe sa mnom na veridbu. I on prihvati i pođe...

Oženili se Tatjana i Predrag i 1994. rodio im se prvi sin Toma, danas student medicine, a 1999. godine i Sava, ove godine maturant jedne niške gimnazije. Tatjana je specijalizirala anesteziju i sada radi u KC Niš na Očnoj klinici.

Predragova priča od tada postaje zaista posebna i ukazuje na to da nije baš lako shvatiti koliko je život čudna pojava.

– Odmah pošto sam 1992. upisao specijalizaciju iz oblasti plastične hirurgije, upisao sam i studije stomatologije. Specijalizaciju plastične hirurgije sam završio 1997, a studije stomatologije naredne 1998. godine. Od 1999. do 2004. godine završio sam i specijalizaciju maksilofacijalne hirurgije, a u 2013. i 2014. godini i subspecijalizaciju onkologije glave i vrata u Nemačkoj, u Frankfurtu na Majni. U međuvremenu na fakultetu sam 2001. godine biran na mesto asistenta, pet godina kasnije za docenta, a 2011. godine za vanrednog profesora.

Pre šest i po godina dr Predrag Kovačević preživeo je najbrutalniji, divljački i sigurno nigde i nikada na sličan način izveden i zabeležen napad pacijenta na lekara. Nedaleko od radnog mesta u KC Niš i hirurške sale u kojoj je radio do pola sata pre teškog incidenta, napadnut je sekirom i dva puta s leđa udaren u glavu. Ali, preživeo je nasrtaj monstruma. Nerado o tome govori, ali je ipak posle dosta ubeđivanja pristao da ispriča šta se sve dogodilo toga dana.

– Završio sam posao na klinici, krenuo kući i usput svratio do jedne staklorezačke radnje u blizini Kliničkog centra. Istog trenutka kada sam ušao u tu radnju s leđa me je, bez ijedne izgovorene reči, napao čovek sa sekirom u rukama koji je, kasnije sam saznao, bio na lečenju u niškoj Klinici za mentalno zdravlje. Udario me je sekirom dva puta po glavi i naneo vrlo teške povrede. Imao sam dvostruki prelom lobanje, povredu mozga, ali i obe ruke, jer sam se posle šoka koji sam doživeo i prvog zadobijenog udarca branio i štitio rukama.

Tromesečni oporavak

Tri meseca odsustvovao je zbog lečenja i oporavka dr Kovačević zbog ovog napada.

– Jeste oporavio sam se, ponovo počeo bez ikakvih problema da radim sa pacijentima i u hirurškoj sali, ali u međuvremenu i saznao pozadinu tog napada. Taj isti čovek koji je zbog mučkog napada istoga dana uhapšen i posle održanog suđenja poslat na obavezno psihijatrijsko lečenje, bio je pacijent i Klinike za mentalno, ali i kod nas na Plastičnoj hirurgiji. Jedan od mojih kolega hirurga mu je uradio intervenciju zbog povrede na prstu na kojem je taj pacijent povredio tetivu i ugradio mu metalnu protezu. Kasnije je taj isti čovek tražio da mu se mala metalna proteza ukloni sa zgloba prsta i skine jer je umislio da mu je ugrađen uređaj preko kojeg ga neko prati. Usput je stalno pretio da će se osvetiti što mu je ugrađen „prislušni uređaj“. Kada se po ko zna koji put pojavio na našoj klinici, urađena je nova operacija i proteza mu je izvađena. Dve godine posle toga on je ostvario raniju pretnju o osveti, napao je mene, jer me je, definitivno, pomešao sa nekim drugim lekarom.

Bili ste svedok i oštećeni na suđenju za taj napad?

– Jesam, šta sam mogao da zamerim umno obolelom čoveku. Znam da se cela sudnica nasmejala jer sam pokušao sve da okrenem na šalu kada sam sudiji koji me je saslušavao rekao da bih sigurno gore prošao i više nastradao jer je napadač pogrešio kada je odlučio da me sekirom udara po glavi. Kako sam odrastao u Bosni rekao sam „Gde udari Bosanca u glavu”...