Četu sam voleo sto puta više nego bolnicu.

Čačak – Rat bejaše minuo ali je ožiljak na licu Mihaila Irižanina ostao da navek svedoči o strašnome boju, kad mu je kuršum izbio oko. Ostavi plug i volove načas, i u oranici rodne Preljine stade da svedoči o svom stradanju namerniku Milanu Šantiću. A ovaj to 1838. u Beogradu odštampa u svom ratnom zborniku „Vitezi slobode”...

Na sam Lučindan, 1915. poseli smo selo Kukavicu – pripovedao je seljak u dolini Čemernice koja se kroz Preljinu spušta ka Zapadnoj Moravi. To beše rano 18. oktobra, pa smo čitavog dana vodili borbu. Predveče udari kiša i stiže noć, teška, hladna. U rovovima užas, nema odbrane od povodnja, te odem u neku kućicu. Sa mnom još nekoliko drugova, voleo sam karte i uvek ih nosio u džepu.

Kad, pred zoru, napadoše Bugari i trefik se u nekom useku. Na moj vod udari ceo bataljon a ja sam menjao vodnika, razbolelog. Oko ne otvaramo pod vatrom, zato pošaljem svog seljaka Aleksu Stojkovića da javi komandiru šta nas je snašlo. Još mu dodah, bio je nekako slabunjav a jedinac u majke, pa sam ga voleo kao dete:

– Idi, skloni se, svi ćemo izginuti.

Kad to ču jedan vojnik iz Sokolića okrenu se i viknu na me:

– A vi i ovde, u rovovima, radite partijski? Ti šalješ svog samostalca, a nećeš nijednog radikalca. Lepo, podnaredniče, čuće se...

– Šta će se čuti, oca ti mangupskog, hoćeš li ti da ideš? – pitam ga, drhtim od besa.

– Hoću – odgovori on.

– Aleksa, idi ti na svoje mesto, a neka on ide kad hoće.

Taj vojnik zvao se Radovan Damjanović. Ali, nesrećnik, krenu u zao čas. Taman što je izašao i odmakao dvadesetinu koraka, odnekud poteže brđanin pa pravo u njega. Polomi mu rtenicu. Nije se više digao. Žao mi jadnika, u vojsci ti svaki čovek drag.

Pošaljem opet Aleksu da ide komandiru ali pomoći nema, municija nestala a Bugari nas samo zasipaju. Tvrdo, da tvrđe ne može. Onda ja, važan, ustanem, hoću da ohrabrim i utešim vojnike, malo.

Šljis! Jedno zrno pocepa mi koporan. Osvrnem se ja – šljis! – drugo udari posred ruke. Uh, slavu mu njegovu, uhvatih se za ruku kad treće zviznu u nos i eksplodira, i oko mi odmah iscuri.

Predam vod kaplaru i pođem, neću li kako izmaći do previjališta. Nisam učinio ni deset koraka, a vojnici u gomili za mnom. Mnogi su izginuli, padali ko klas pod kosom. Posle nas srete major pa pita:

– Šta je to s tobom, Irižanine?

– Raniše me na tri mesta, oca mu njegovog.

– Bili mogao da piješ?

– Najvoleo bih vode.

On mi dade čuturicu, nategoh. Konjak. I baš dobar, sve miriše. Izveli me onda i posadili na konja. Sednem na kljuse i teram putem. Došlo mi da kukam iz sveg glasa, ali videće me neko, pa će posle pričati. Zadužio sam ljude, sve sam im se podrugivao i smejao kad su plakali u mukama, pa ne bi baš ni oni mene štedeli. I mom sinu Sredoju opet će kazati da mu je otac plakao kao žena kad ga je zrno malo okrznulo. Velim, ovo došao red i na mene da plačem, grdna je rana bila. Prži, peče, sav sam goreo, glava da prsne.

Dokopah se nekako pukovskih kola te me odnesoše u bolnicu u Leskovac. Tamo sam bio samo dan, jer nasta gužva i odstupanje. Spremio sam se i ja da krenem sa vojskom, sto puta sam više voleo četu nego bolnicu. Onamo si lepo sa drugovima, pa šta Bog da. A ovamo ljudi umiru oko tebe pa ti se tuga savi oko srca. Ali, ne dadoše mi iz bolnice. Naiđe tada moj šurak, turih mu u šaku sto dinara i on produži put za Albaniju. Nas ranjenike zarobili su 26. oktobra 1915. i bolje da vam ne pričam kako su sa nama postupali u ropstvu.