Kad strah pogledaš u oči

Čini se da nikada nije bila zaposlenija i prisutnija na TV ekranu. Anđelku Prpić gledamo ponovo u popularnim serijama „Andrija i Anđelka” i „Žene sa Dedinja” koje se emituju jedna za drugom vikendom na TV Prva, tako da ova glumica puna dva sata vlada malim ekranom… Gledali smo je više puta i u gostima kod Ivana Ivanovića, kada je u toj emisiji pokazala duhovitost i domišljatost u improvizovanim scenama sa stendap komičarima.

Ovih dana je stalno na relaciji Sarajevo–Beograd jer igra monodramu „Šta me snađe” po tekstu Nebojše Romčevića, a u režiji Branka Đurića Đure, glumca, reditelja i muzičara sa kojim se upoznala na snimanju emisije „Superljudi” kada su oboje bili u žiriju. Uskoro će i beogradska publika imati priliku da vidi „Šta me snađe”, savremenu, interaktivnu predstavu u kojoj Anđelka glumi nekoliko uloga, a sve je u vezi sa mladom bankarkom Jokom u surovom korporativnom svetu.

Odmah nakon povratka u Beograd, dok još maltene ni kofere nije spustila, pitamo je da li je monodrama za glumca najzahtevnija dramska forma i poseban izazov?

– To ne spada u najatraktivnije dramske forme. U monodrami nema prostora da se stvar zamaskira dobrim ansamblom, kulisama i bogatim kostimima. Nekako je sve ogoljeno... Ali kada u salu uđe publika koja donese svoju energiju, koja se prožme sa energijom dramskog teksta i glumca sa scene, desi se magija. Pod njenim dejstvom se ne razmišlja o tome da li je nešto teško ili zahtevno, već se jednostavno – uživa! Publiku cenim i poštujem njihovo vreme i poverenje koje mi ukazuju samim dolaskom. Iz dosadašnjih igranja, čini mi se da i oni to prepoznaju i svojom reakcijom, smehom, aplauzom mi uzvrate.

Anđelka se vratila sceni, iako smo je prevashodno upoznali zahvaljujući TV ulogama. Na našim akademijama glumci se uglavnom bave pozorišnom scenom, rad pred kamerama gotovo da nije ni postojao u njeno vreme, objašnjava nam. Baš iz tog razloga nikad sebi nije umela da objasni kako se tako zaljubila u kameru i set, a navukla strah od dasaka koje život znače. Nedavno je odlučila, samouvereno tvrdi, da se suoči sa svojim strahom, da ga pogleda u oči iz ozbiljne blizine i da uradi ni manje ni više nego monodramu. Kaže da se pripreme razlikuju, ali je suština ista – od glumca se traži istina i autentičnost, poštenje sa scene…

– Savladam sve to, a kako mi ide, bolje će reći publika... Za sebe znam da se nisam pokajala – iskrena je i pred našim diktafonom.

Kad već tako razmišlja, neminovno je pitanje da li joj je televizija pomogla ili odmogla, kako u glumačkom izrazu, tako i u oduzimanju privatnosti?

– Prirodno je da nas nove okolnosti menjaju, ali zar to nije i poenta? Da se razvijamo i rastemo. Nažalost, era društvenih mreža nas je sve stavila u izlog, samo se ja trudim da moj izlog ipak bude u nekom ekskluzivnijem delu radnje.

Velika joj je čast što je sarađivala sa takvim, kako kaže, ljudskim i umetničkim gromadama kao što su Nebojša Romčević i Branko Đurić Đura. U šali dodaje da ne zna čime je to zaslužila, možda je u prethodnom životu bila neki dobrotvor.

– Još draže mi bude sa saznanjem da sam ja ta koja je „birala” ekipu. A najdraže što je sve ovo rezultiralo predstavom u kojoj uživam, kao i u prijateljstvima.

Retko ko danas ima tu sreću da je toliko prisutan na TV ekranu, pa nas zanima gleda li sebe i danas, sa ove distance, analizira li svoje uloge, rezultate, da li je samokritična i da li ponekad smatra da je nešto mogla i drugačije?

– Ume da bude nezgodno kad gledate nešto sa svešću da je zacrtano tako za vijek i vjekova. Ali ujedno mi bude drago da imam zapis jednog perioda svog sazrevanja, i privatnog i glumačkog.

Televizijska produkcija je u ekspanziji svuda u svetu, čak se i holivudske zvezde okreću serijskom programu. Naša sagovornica smatra da se verovatno nekakav točak okreće… Ponovo je moć u TV serijama, što je posebno raduje. Jedno vreme se radu na serijama pristupalo površno, pežorativno, ističe, zbog čega je uvek osećala nepravdu. Drago joj je da su ljudi napokon shvatili da i serijski program zaslužuje posvećenost i ozbiljan rad. Uživa i u domaćim i u svetskim ostvarenjima. „Čista hemija” i „Sopranovi” su joj i dalje neprevaziđeni serijali… Raduje je što su počele da se snimaju i domaće serije, pa šta god to bilo… Važno je samo da se radi jer to je jedini put da se napreduje, podvlači.

A da li je stavljena tačka na „Andriju i Anđelku” koju je publika toliko volela, čak i najmlađi, iako mnoge scene nisu primerene tom uzrastu?

– Kažu da sa žurke treba otići kada je najlepše, tako da mi se čini da je dobro što su Andrija i Anđelka završili snimanje u momentu dok su gledaoci to vrlo rado konzumirali i prepričavali. Što se mene tiče, ja sam kroz taj projekat dobila mnogo toga, školu, iskustvo, prijatelje... Možda su, između ostalog, gledaoci upravo to i prepoznali, naše dobro raspoloženje u toku rada. Deca su i meni misterija, mada jednu stvar kao roditelj razumem: kad najmlađi nešto žele da gledaju, na primer, teško ih je odvratiti.

I za kraj nam otkriva da je, posle porodice, najviše ispunjava posao. Uživa i u napornim i lepim momentima. Sebe relaksira kafenisanjem sa prijateljima, šopingom i dugometražnim crtaćima.