Кад страх погледаш у очи

Чини се да никада није била запосленија и присутнија на ТВ екрану. Анђелку Прпић гледамо поново у популарним серијама „Андрија и Анђелка” и „Жене са Дедиња” које се емитују једна за другом викендом на ТВ Прва, тако да ова глумица пуна два сата влада малим екраном… Гледали смо је више пута и у гостима код Ивана Ивановића, када је у тој емисији показала духовитост и домишљатост у импровизованим сценама са стендап комичарима.

Ових дана је стално на релацији Сарајево–Београд јер игра монодраму „Шта ме снађе” по тексту Небојше Ромчевића, а у режији Бранка Ђурића Ђуре, глумца, редитеља и музичара са којим се упознала на снимању емисије „Суперљуди” када су обоје били у жирију. Ускоро ће и београдска публика имати прилику да види „Шта ме снађе”, савремену, интерактивну представу у којој Анђелка глуми неколико улога, а све је у вези са младом банкарком Јоком у суровом корпоративном свету.

Одмах након повратка у Београд, док још малтене ни кофере није спустила, питамо је да ли је монодрама за глумца најзахтевнија драмска форма и посебан изазов?

– То не спада у најатрактивније драмске форме. У монодрами нема простора да се ствар замаскира добрим ансамблом, кулисама и богатим костимима. Некако је све огољено... Али када у салу уђе публика која донесе своју енергију, која се прожме са енергијом драмског текста и глумца са сцене, деси се магија. Под њеним дејством се не размишља о томе да ли је нешто тешко или захтевно, већ се једноставно – ужива! Публику ценим и поштујем њихово време и поверење које ми указују самим доласком. Из досадашњих играња, чини ми се да и они то препознају и својом реакцијом, смехом, аплаузом ми узврате.

Анђелка се вратила сцени, иако смо је превасходно упознали захваљујући ТВ улогама. На нашим академијама глумци се углавном баве позоришном сценом, рад пред камерама готово да није ни постојао у њено време, објашњава нам. Баш из тог разлога никад себи није умела да објасни како се тако заљубила у камеру и сет, а навукла страх од дасака које живот значе. Недавно је одлучила, самоуверено тврди, да се суочи са својим страхом, да га погледа у очи из озбиљне близине и да уради ни мање ни више него монодраму. Каже да се припреме разликују, али је суштина иста – од глумца се тражи истина и аутентичност, поштење са сцене…

– Савладам све то, а како ми иде, боље ће рећи публика... За себе знам да се нисам покајала – искрена је и пред нашим диктафоном.

Кад већ тако размишља, неминовно је питање да ли јој је телевизија помогла или одмогла, како у глумачком изразу, тако и у одузимању приватности?

– Природно је да нас нове околности мењају, али зар то није и поента? Да се развијамо и растемо. Нажалост, ера друштвених мрежа нас је све ставила у излог, само се ја трудим да мој излог ипак буде у неком ексклузивнијем делу радње.

Велика јој је част што је сарађивала са таквим, како каже, људским и уметничким громадама као што су Небојша Ромчевић и Бранко Ђурић Ђура. У шали додаје да не зна чиме је то заслужила, можда је у претходном животу била неки добротвор.

– Још драже ми буде са сазнањем да сам ја та која је „бирала” екипу. А најдраже што је све ово резултирало представом у којој уживам, као и у пријатељствима.

Ретко ко данас има ту срећу да је толико присутан на ТВ екрану, па нас занима гледа ли себе и данас, са ове дистанце, анализира ли своје улоге, резултате, да ли је самокритична и да ли понекад сматра да је нешто могла и другачије?

– Уме да буде незгодно кад гледате нешто са свешћу да је зацртано тако за вијек и вјекова. Али уједно ми буде драго да имам запис једног периода свог сазревања, и приватног и глумачког.

Телевизијска продукција је у експанзији свуда у свету, чак се и холивудске звезде окрећу серијском програму. Наша саговорница сматра да се вероватно некакав точак окреће… Поново је моћ у ТВ серијама, што је посебно радује. Једно време се раду на серијама приступало површно, пежоративно, истиче, због чега је увек осећала неправду. Драго јој је да су људи напокон схватили да и серијски програм заслужује посвећеност и озбиљан рад. Ужива и у домаћим и у светским остварењима. „Чиста хемија” и „Сопранови” су јој и даље непревазиђени серијали… Радује је што су почеле да се снимају и домаће серије, па шта год то било… Важно је само да се ради јер то је једини пут да се напредује, подвлачи.

А да ли је стављена тачка на „Андрију и Анђелку” коју је публика толико волела, чак и најмлађи, иако многе сцене нису примерене том узрасту?

– Кажу да са журке треба отићи када је најлепше, тако да ми се чини да је добро што су Андрија и Анђелка завршили снимање у моменту док су гледаоци то врло радо конзумирали и препричавали. Што се мене тиче, ја сам кроз тај пројекат добила много тога, школу, искуство, пријатеље... Можда су, између осталог, гледаоци управо то и препознали, наше добро расположење у току рада. Деца су и мени мистерија, мада једну ствар као родитељ разумем: кад најмлађи нешто желе да гледају, на пример, тешко их је одвратити.

И за крај нам открива да је, после породице, највише испуњава посао. Ужива и у напорним и лепим моментима. Себе релаксира кафенисањем са пријатељима, шопингом и дугометражним цртаћима.