Samohotka za šljivike

Gle­dao je, is­pr­va, da li bi ko i ka­ko, ume­sto nje­ga, mo­gao da sa­ku­plja šlji­ve i kru­ške ot­pa­le sa 800 sta­ba­la oče­vi­ne pod Ostri­com, pa se ras­pi­tao po­sto­ji li ma­ši­na i ni­je je na­šao. On­da je bez ijed­nog cr­te­ža, iz gla­ve, u ga­ra­ži po­čeo sam da je pra­vi.

– To je tra­ja­lo dve go­di­ne, jer ni­sam ra­dio sva­ko­ga da­na. Po­čet­ni mo­del bio je pot­pu­no dru­ga­či­ji pa sam po­sle do­da­vao, ski­dao i se­kao, dok ni­sam do­bio ubi­rač ko­ji sa tla sa­ku­plja pa­da­li­ce, šlji­ve, ja­bu­ke, kru­ške, ora­he, le­šni­ke i tek iz­o­ra­ne krom­pi­re. Sve što me­tle spre­da do­hva­te, tra­ka od­no­si do ru­ku pre­bi­ra­ča ko­ji se­di za ma­ši­nom, a oda­tle plo­do­vi tra­kom pu­tu­ju u pri­ko­li­cu.

Gli­šić je iz­ra­ču­nao da ma­ši­na za 12 sa­ti sa­ku­pi plo­do­ve sa dva hek­ta­ra, ne­za­vi­sno od ko­li­či­ne i te­ži­ne ro­da, pra­ve­ći tro­ško­ve od 0,40 di­na­ra po ki­lo­gra­mu, ili 12.000 di­na­ra po hek­ta­ru, ako je rod 30 to­na. Za isti po­sao oba­vljan ruč­no, pri­po­ve­da, po­treb­no je 100 rad­ni­ka či­ji trud ko­šta šest di­na­ra po ki­lo­gra­mu ili 180.000 di­na­ra po hek­ta­ru.

Nje­gov ubi­rač bio je ne­mo­ćan bez trak­to­ra kao po­kre­ta­ča, a pro­na­la­zač se sad dao na dru­gi deo po­sla, da od izu­ma na­či­ni sa­mo­hod­nu ma­ši­nu. Od­lu­čio je da to bu­de mo­tor od 12 do 14 ko­nja, od­no­sno da svom ure­đa­ju pri­la­go­di je­dan kul­ti­va­tor. U pri­ja­vi za sred­stva obe­ćao je da će sve za­vr­ši­ti do 31. ma­ja ove go­di­ne, te da mu je za taj pr­vi mo­del po­treb­no ukup­no 900.000 di­na­ra. Po stav­ka­ma: ru­ke 300.000 (še­sto­ri­ca rad­ni­ka, in­že­njer, va­ri­lac, glo­dač, stru­gar, li­mar, far­bar), ma­te­ri­jal­ni tro­ško­vi 500.000 (po­gon­ski agre­gat-mo­tor, kva­drat­ne ce­vi, li­mo­vi, lan­ci, lan­ča­ni­ci, re­me­ni­ce, osta­lo), re­žij­ski tro­ško­vi 50.000 (go­ri­vo, te­le­fon, ad­mi­ni­stra­ci­ja) i osta­li još 50.000 (tak­se, ove­re, ne­pred­vi­đe­ni iz­da­ci).

Mo­rao je, po­štu­ju­ći zah­te­ve kon­kur­sa, da na­ve­de ime­na i iz­no­se za sva­kog od še­sto­ri­ce rad­ni­ka ko­je bu­de oku­pio to­kom iz­ra­de, pa se iz do­ku­men­ta vi­di da će naj­vi­še za­ra­di­ti in­že­njer (35.000) a naj­ma­nje far­bar (15.000). Ta­ko je Gli­ši­ću pre­o­sta­lo da na 400.000 dr­žav­nih, ulo­ži svo­jih 500.000 di­na­ra i pri­pre­mi sa­mo­hot­ku za se­rij­sku iz­ra­du.

– Kad za­vr­ši­mo mo­ra­će sve da bli­sta, mu­ši­ca da po­lo­mi no­ge kad sle­ti na to – ve­li. Raz­mi­šljam da, po istom prin­ci­pu, kon­stru­i­šem ure­đaj za sa­ku­plja­nje ot­pa­da­ka po uli­ca­ma.

Neo­bič­na je bi­o­gra­fi­ja ovog iz­u­mi­te­lja, da­nas pen­zi­o­ne­ra.

– Za­vr­šio sam Ma­šin­sku teh­nič­ku ško­lu na Zve­zda­ri u Uli­ci Ba­je Se­ku­li­ća pa sam upi­si­vao Vi­šu teh­nič­ku, za­tim za­vr­šio tri go­di­ne FON-a, on­da do­bio di­plo­mu Vi­še po­li­cij­ske u Ze­mu­nu. Di­plo­mi­rao sam i na Vi­šoj eko­nom­skoj u Be­o­gra­du, u glav­nom gra­du sam i ži­veo dva­de­se­tak go­di­na, do 1985, a on­da pre­šao u ča­čan­ski SUP, kao in­spek­tor za oruž­je. Oda­tle sam oti­šao u pen­zi­ju po­sle če­ga su me iza­bra­li u unu­tra­šnju kon­tro­lu ra­da po­li­cij­skih slu­žbe­ni­ka, po­rot­ni­ka u su­du i sud­skog ve­šta­ke za oruž­je, a u me­đu­vre­me­nu me pri­mi­li u Srp­sku aka­de­mi­ju ino­va­ci­o­nih na­u­ka u Be­o­gra­du kao i u Evrop­sku aka­de­mi­ju ino­va­ci­o­nih na­u­ka.

Ma­ri­na Vu­ko­bra­to­vić Ka­ran, ru­ko­vo­di­lac gru­pe za Na­ci­o­nal­ni ino­va­ci­o­ni si­stem u Mi­ni­star­stvu pro­sve­te, sa­op­šti­la je za „Po­li­ti­ku” da su na kon­kur­su na­me­nje­nom srp­skim ino­va­to­ri­ma, za­vr­še­nom pred kraj pro­šle go­di­ne sred­stva do­bi­la još dvo­ji­ca Ča­ča­na: Vla­di­ca Ga­vri­lo­vić za „Gra­đan­sko oko” i Sret­ko Po­pa­dić za raz­voj sred­sta­va na ba­zi gel teh­no­lo­gi­ja ra­di pre­ven­tiv­ne za­šti­te i ga­še­nja po­ža­ra.