Самохотка за шљивике

Гле­дао је, ис­пр­ва, да ли би ко и ка­ко, уме­сто ње­га, мо­гао да са­ку­пља шљи­ве и кру­шке от­па­ле са 800 ста­ба­ла оче­ви­не под Остри­цом, па се рас­пи­тао по­сто­ји ли ма­ши­на и ни­је је на­шао. Он­да је без ијед­ног цр­те­жа, из гла­ве, у га­ра­жи по­чео сам да је пра­ви.

– То је тра­ја­ло две го­ди­не, јер ни­сам ра­дио сва­ко­га да­на. По­чет­ни мо­дел био је пот­пу­но дру­га­чи­ји па сам по­сле до­да­вао, ски­дао и се­као, док ни­сам до­био уби­рач ко­ји са тла са­ку­пља па­да­ли­це, шљи­ве, ја­бу­ке, кру­шке, ора­хе, ле­шни­ке и тек из­о­ра­не кром­пи­ре. Све што ме­тле спре­да до­хва­те, тра­ка од­но­си до ру­ку пре­би­ра­ча ко­ји се­ди за ма­ши­ном, а ода­тле пло­до­ви тра­ком пу­ту­ју у при­ко­ли­цу.

Гли­шић је из­ра­чу­нао да ма­ши­на за 12 са­ти са­ку­пи пло­до­ве са два хек­та­ра, не­за­ви­сно од ко­ли­чи­не и те­жи­не ро­да, пра­ве­ћи тро­шко­ве од 0,40 ди­на­ра по ки­ло­гра­му, или 12.000 ди­на­ра по хек­та­ру, ако је род 30 то­на. За исти по­сао оба­вљан руч­но, при­по­ве­да, по­треб­но је 100 рад­ни­ка чи­ји труд ко­шта шест ди­на­ра по ки­ло­гра­му или 180.000 ди­на­ра по хек­та­ру.

Ње­гов уби­рач био је не­мо­ћан без трак­то­ра као по­кре­та­ча, а про­на­ла­зач се сад дао на дру­ги део по­сла, да од изу­ма на­чи­ни са­мо­ход­ну ма­ши­ну. Од­лу­чио је да то бу­де мо­тор од 12 до 14 ко­ња, од­но­сно да свом уре­ђа­ју при­ла­го­ди је­дан кул­ти­ва­тор. У при­ја­ви за сред­ства обе­ћао је да ће све за­вр­ши­ти до 31. ма­ја ове го­ди­не, те да му је за тај пр­ви мо­дел по­треб­но укуп­но 900.000 ди­на­ра. По став­ка­ма: ру­ке 300.000 (ше­сто­ри­ца рад­ни­ка, ин­же­њер, ва­ри­лац, гло­дач, стру­гар, ли­мар, фар­бар), ма­те­ри­јал­ни тро­шко­ви 500.000 (по­гон­ски агре­гат-мо­тор, ква­драт­не це­ви, ли­мо­ви, лан­ци, лан­ча­ни­ци, ре­ме­ни­це, оста­ло), ре­жиј­ски тро­шко­ви 50.000 (го­ри­во, те­ле­фон, ад­ми­ни­стра­ци­ја) и оста­ли још 50.000 (так­се, ове­ре, не­пред­ви­ђе­ни из­да­ци).

Мо­рао је, по­шту­ју­ћи зах­те­ве кон­кур­са, да на­ве­де име­на и из­но­се за сва­ког од ше­сто­ри­це рад­ни­ка ко­је бу­де оку­пио то­ком из­ра­де, па се из до­ку­мен­та ви­ди да ће нај­ви­ше за­ра­ди­ти ин­же­њер (35.000) а нај­ма­ње фар­бар (15.000). Та­ко је Гли­ши­ћу пре­о­ста­ло да на 400.000 др­жав­них, уло­жи сво­јих 500.000 ди­на­ра и при­пре­ми са­мо­хот­ку за се­риј­ску из­ра­ду.

– Кад за­вр­ши­мо мо­ра­ће све да бли­ста, му­ши­ца да по­ло­ми но­ге кад сле­ти на то – ве­ли. Раз­ми­шљам да, по истом прин­ци­пу, кон­стру­и­шем уре­ђај за са­ку­пља­ње от­па­да­ка по ули­ца­ма.

Нео­бич­на је би­о­гра­фи­ја овог из­у­ми­те­ља, да­нас пен­зи­о­не­ра.

– За­вр­шио сам Ма­шин­ску тех­нич­ку шко­лу на Зве­зда­ри у Ули­ци Ба­је Се­ку­ли­ћа па сам упи­си­вао Ви­шу тех­нич­ку, за­тим за­вр­шио три го­ди­не ФОН-а, он­да до­био ди­пло­му Ви­ше по­ли­циј­ске у Зе­му­ну. Ди­пло­ми­рао сам и на Ви­шој еко­ном­ској у Бе­о­гра­ду, у глав­ном гра­ду сам и жи­вео два­де­се­так го­ди­на, до 1985, а он­да пре­шао у ча­чан­ски СУП, као ин­спек­тор за оруж­је. Ода­тле сам оти­шао у пен­зи­ју по­сле че­га су ме иза­бра­ли у уну­тра­шњу кон­тро­лу ра­да по­ли­циј­ских слу­жбе­ни­ка, по­рот­ни­ка у су­ду и суд­ског ве­шта­ке за оруж­је, а у ме­ђу­вре­ме­ну ме при­ми­ли у Срп­ску ака­де­ми­ју ино­ва­ци­о­них на­у­ка у Бе­о­гра­ду као и у Европ­ску ака­де­ми­ју ино­ва­ци­о­них на­у­ка.

Ма­ри­на Ву­ко­бра­то­вић Ка­ран, ру­ко­во­ди­лац гру­пе за На­ци­о­нал­ни ино­ва­ци­о­ни си­стем у Ми­ни­стар­ству про­све­те, са­оп­шти­ла је за „По­ли­ти­ку” да су на кон­кур­су на­ме­ње­ном срп­ским ино­ва­то­ри­ма, за­вр­ше­ном пред крај про­шле го­ди­не сред­ства до­би­ла још дво­ји­ца Ча­ча­на: Вла­ди­ца Га­ври­ло­вић за „Гра­ђан­ско око” и Срет­ко По­па­дић за раз­вој сред­ста­ва на ба­зи гел тех­но­ло­ги­ја ра­ди пре­вен­тив­не за­шти­те и га­ше­ња по­жа­ра.