U koži superstara ruske književnosti

O čo­ve­ku pe­sni­ku i pi­scu ko­ji ni­je imao od ko­ga da po­zaj­mi 25 ru­ba­lja da ku­pi lut­ku svo­joj ćer­ki, čo­ve­ku či­ji se pri­ja­telj sli­kar, uhva­ćen u šver­cu, ba­cio pod voj­ni ka­mi­on, što su mo­žda bi­le i te dve po­sled­nje ka­pi što su pre­li­le ča­šu za od­lu­ku – ipak oti­ći iz ze­mlje. Bez po­vrat­ka.

 O ra­du u fil­mu „Do­vla­tov”, ko­ji je na­stao u ko­pro­duk­ci­ji sa Polj­skom i Sr­bi­jom, uz po­dr­šku FCS i pro­du­cen­ta Mi­ro­sla­va Mi­še Mo­go­ro­vi­ća, a bi­će pri­ka­zan i na 46. Fe­stu 26. fe­bru­a­ra, raz­go­vor za „Po­li­ti­ku” pr­vo sa Mi­la­nom Ma­ri­ćem, po­tom i sa Alek­se­jem Ger­ma­nom ju­ni­o­rom vo­đen je u Ber­li­na­le Pa­la­stu, u ju­tru po­sle svet­ske pre­mi­je­re u glav­nom tak­mi­čar­skom pro­gra­mu...

Zna­te ru­ski je­zik?

Pre sni­ma­nja ovog fil­ma reč ru­skog ni­sam znao, ali sam imao ne­ko­li­ko me­se­ci da se spre­mim i ce­lu ulo­gu sam na­u­čio i ceo film sni­mio na ru­skom je­zi­ku.

To­kom pro­jek­ci­je sam raz­mi­šlja­la je li to vaš glas u fil­mu ili je bi­lo nad­si­hro­ni­za­ci­je? 

Ipak ni­je moj glas, tra­ži­li su ve­o­ma du­go glum­ca ko­ji ima mo­ju bo­ju gla­sa i na­šli ga. Alek­sej mi je nu­dio do­dat­nih šest me­se­ci da „ubi­jem” ak­ce­nat ko­ji se ose­ća u mom iz­go­vo­ru ru­skog, ali sam to od­bio bo­je­ći se ri­zi­ka i ne že­le­ći da oni do­dat­no tro­še vre­me ka­ko bih ja sam se­be mo­rao da nad­sin­hro­ni­zu­jem.

Ka­ko ste me­đu­sob­no ko­mu­ni­ci­ra­li na se­tu?

Na ru­sko-polj­sko-srp­sko-en­gle­skom je­zi­ku. Ima­li smo taj ne­ki svoj espe­ran­to ko­ji ni­ko dru­gi ni­je mo­gao da raz­u­me osim nas tro­ji­ce – Ger­ma­na, polj­skog sni­ma­te­lja Lu­ka­ša i me­ne. Od­lič­no smo se spo­ra­zu­me­va­li.

Alek­sej Ger­man mla­đi je kom­plek­san re­di­telj, je li bio zah­te­van?

Dok ni­je za­do­vo­ljan, dok ni­je ap­so­lut­no sre­ćan i si­gu­ran u sce­nu ko­ju smo sni­mi­li, on bi nas vra­ćao da po­no­vo ra­di­mo. Zna­li smo čak da se vra­ća­mo na set i su­tra­dan da po­no­vo sni­ma­mo, jer on ne­čim ni­je bio za­do­vo­ljan. Ne sa na­ma glum­ci­ma, već sa am­bi­jen­tom ili pro­sto­rom u ko­jem se sni­ma­lo.

Bi­li ste ve­o­ma di­sci­pli­no­va­ni to­kom sni­ma­nja, da li bi ste ta­kvi bi­li i u srp­skom fil­mu?

Uvek sam di­sci­pli­no­van, ne pra­vim tu ni­ka­kvu raz­li­ku. Bi­lo gde i bi­lo šta da ra­dim. I u po­zo­ri­štu i na fil­mu.

Ka­ko ste is­pu­nja­va­li vre­me to­kom onog naj­do­sad­ni­jeg de­la sni­ma­nja- če­ka­nja na red za sce­nu?

Imao sam uvek šta da ra­dim. Da ve­žbam ru­ski dok če­kam, da sa­zna­jem što vi­še o Do­vla­to­vu, o ko­jem pre ni­sam go­to­vo ni­šta znao, da ma­lo od­re­mam i od­mo­rim se, pre­dah­nem ili da sam sa so­bom ma­lo po­raz­go­va­ram.

Mno­ge ru­ske ko­le­ge su mi po­tvr­di­le da vi ne­ve­ro­vat­no li­či­te na Do­vla­to­va i da je to za vas bi­la ve­li­ka pred­nost?

Da, ima tu ne­što ve­o­ma slič­no u oči­ma i tom de­lu oko oči­ju što ve­o­ma pod­se­ća na nje­ga. Ger­man je upra­vo to i tra­žio, glum­ca sa fi­zič­kim slič­no­sti­ma sa Do­vla­to­vim i za­do­vo­ljan sam što je to na­šao u me­ni.

Je­ste li raz­mi­šlja­li o to­me da ste ima­li glu­mač­ku sre­ću da usko­či­te na ve­li­ku me­đu­na­rod­nu sce­nu?

Ni­sam uop­šte! Evo sa­da ka­da vi to ka­že­te po­ku­ša­vam da pro­vr­tim to po gla­vi. Ja vo­lim svoj po­sao i ni­ka­da ne pra­vim ni­ka­kvu raz­li­ku u to­me sa kim ili gde ra­dim. A ra­dim sa­mo ono što za­i­sta že­lim i mo­žda za­to i ne ra­dim mno­go. Ali, ka­da iza­be­rem, on­da sam u tom pro­jek­tu ne sto već sto pe­de­set po­sto i da on­da mo­gu sve. I to, na­rav­no, on­da ko­šta. Po­sle sni­ma­nja „Do­vla­to­va” opo­ra­vljao sam se na­red­nih šest me­se­ci od is­cr­plje­no­sti, stal­nih le­te­nja na li­ni­ji Be­o­grad – Sankt Pe­ters­burg to­kom še­sto­me­seč­nog ra­da na ovom fil­mu. Ali, ka­da bi me sa­da ne­ko pi­tao ho­ćeš li po­no­vo, na­rav­no da bih tu ap­so­lut­no ne­mam di­le­me.

Ima­li ste tre­mu, jer ovo je ipak va­ša pr­va i to ve­li­ka glav­na ulo­ga?

Ma, šta zna de­te šta je dve­sta ki­la! Uzmi i no­si! E, sa­da znam šta je dve­sta ki­la, upo­znao sam se sa tim, sa­da je dru­ga­či­ja po­zi­ci­ja. Vo­lim da ra­dim sa re­di­te­lji­ma ko­ji su isto sto po­sto unu­tar onog što ra­de. Me­ni je to po­treb­no. Me­ni je po­tre­ban re­di­telj. Taj sam tip glum­ca ko­jem je re­di­telj po­tre­ban kao ne­ka si­gur­na ba­za, ko­ji će mo­ći da me po­vu­če ako kre­nem da lu­tam i u ko­jeg ću bi­ti si­gu­ran da me ne­će ne­gde iz­gu­bi­ti. On ne tre­ba ni­šta da mi cr­ta. On tre­ba da me pu­šta da is­tra­žu­jem, ali da ja uvek znam da je on tu. Baš ta­kav je bio Ger­man.

Aleksej German junior: Međusobno razumevanje na prvi pogled

Ber­lin – Pr­vi put sam svo­ju ka­me­ru okre­nuo u svom rod­nom gra­du – Le­njin­gra­du, Sankt Pe­ters­bur­gu i to da bih pred­sta­vio kako su to­kom se­dam­de­se­tih go­di­na u So­vjet­skom Sa­ve­zu ži­ve­li mla­di pi­sci Ser­gej Do­vla­tov i Jo­sif Brod­ski i dru­gi po­ti­snu­ti umet­ni­ci ko­ji su se bo­ri­li da oču­va­ju in­te­gri­tet i svoj ta­le­nat dok su se nji­ho­vi pri­ja­te­lji gu­bi­li u gvo­zde­noj dr­žav­noj ma­ši­ne­ri­ji, ka­že u in­ter­vjuu za „Po­li­ti­ku” Alek­sej Ger­man ju­ni­or, autor fil­ma „Do­vla­tov”.

 Autor na­gra­đi­va­nih fil­mo­va „Gar­pa­stum”, „Pa­pir­ni voj­nik” (Sre­br­ni me­dved za re­ži­ju), „Is­pod elek­trič­nih obla­ka” (Sre­br­ni me­dved za umet­nič­ki do­pri­nos), ka­že da se sa po­e­zi­jom i pro­zom Do­vla­to­va upo­znao tek u svo­joj 26. go­di­ni i da mu je bi­lo po­treb­no 15 go­di­na da na­pi­še sce­na­rio i sni­mi film „o čo­ve­ku ve­ćem od ži­vo­ta”, o „uli­ci Ru­bin­štajn 23, u ko­joj je Do­vla­tov ži­veo, ko­ja je da­nas pot­pu­no pro­me­ni­la svo­je li­ce”. Ger­man još ka­že: „ Bi­li su po­treb­ni me­se­ci i me­se­ci da na­đem glum­ca ko­ji će ga igra­ti i ko­ji će za­do­vo­lji­ti sve mo­je kri­te­ri­ju­me. Do­vla­tov je bio zgo­dan kao ne­ka film­ska zve­zda, a imao je iz­u­zet­no slo­že­no unu­tra­šnje bi­će. Po­tra­ga je za­to bi­la te­ška i du­ga i odah­nu­li smo ka­da smo ot­kri­li Mi­la­na Ma­ri­ća. On je imao sve što nam je bi­lo po­treb­no, fi­zič­ka slič­nost nam je bi­la ve­o­ma va­žna, a uz to Mi­lan je i ve­o­ma po­sve­ćen glu­mac sa ko­jim sam iz­vr­sno sa­ra­đi­vao. Do­go­di­lo nam se me­đu­sob­no raz­u­me­va­nje na pr­vi po­gled...”