У кожи суперстара руске књижевности

О чо­ве­ку пе­сни­ку и пи­сцу ко­ји ни­је имао од ко­га да по­зај­ми 25 ру­ба­ља да ку­пи лут­ку сво­јој ћер­ки, чо­ве­ку чи­ји се при­ја­тељ сли­кар, ухва­ћен у швер­цу, ба­цио под вој­ни ка­ми­он, што су мо­жда би­ле и те две по­след­ње ка­пи што су пре­ли­ле ча­шу за од­лу­ку – ипак оти­ћи из зе­мље. Без по­врат­ка.

 О ра­ду у фил­му „До­вла­тов”, ко­ји је на­стао у ко­про­дук­ци­ји са Пољ­ском и Ср­би­јом, уз по­др­шку ФЦС и про­ду­цен­та Ми­ро­сла­ва Ми­ше Мо­го­ро­ви­ћа, а би­ће при­ка­зан и на 46. Фе­сту 26. фе­бру­а­ра, раз­го­вор за „По­ли­ти­ку” пр­во са Ми­ла­ном Ма­ри­ћем, по­том и са Алек­се­јем Гер­ма­ном ју­ни­о­ром во­ђен је у Бер­ли­на­ле Па­ла­сту, у ју­тру по­сле свет­ске пре­ми­је­ре у глав­ном так­ми­чар­ском про­гра­му...

Зна­те ру­ски је­зик?

Пре сни­ма­ња овог фил­ма реч ру­ског ни­сам знао, али сам имао не­ко­ли­ко ме­се­ци да се спре­мим и це­лу уло­гу сам на­у­чио и цео филм сни­мио на ру­ском је­зи­ку.

То­ком про­јек­ци­је сам раз­ми­шља­ла је ли то ваш глас у фил­му или је би­ло над­си­хро­ни­за­ци­је? 

Ипак ни­је мој глас, тра­жи­ли су ве­о­ма ду­го глум­ца ко­ји има мо­ју бо­ју гла­са и на­шли га. Алек­сеј ми је ну­дио до­дат­них шест ме­се­ци да „уби­јем” ак­це­нат ко­ји се осе­ћа у мом из­го­во­ру ру­ског, али сам то од­био бо­је­ћи се ри­зи­ка и не же­ле­ћи да они до­дат­но тро­ше вре­ме ка­ко бих ја сам се­бе мо­рао да над­син­хро­ни­зу­јем.

Ка­ко сте ме­ђу­соб­но ко­му­ни­ци­ра­ли на се­ту?

На ру­ско-пољ­ско-срп­ско-ен­гле­ском је­зи­ку. Има­ли смо тај не­ки свој еспе­ран­то ко­ји ни­ко дру­ги ни­је мо­гао да раз­у­ме осим нас тро­ји­це – Гер­ма­на, пољ­ског сни­ма­те­ља Лу­ка­ша и ме­не. Од­лич­но смо се спо­ра­зу­ме­ва­ли.

Алек­сеј Гер­ман мла­ђи је ком­плек­сан ре­ди­тељ, је ли био зах­те­ван?

Док ни­је за­до­во­љан, док ни­је ап­со­лут­но сре­ћан и си­гу­ран у сце­ну ко­ју смо сни­ми­ли, он би нас вра­ћао да по­но­во ра­ди­мо. Зна­ли смо чак да се вра­ћа­мо на сет и су­тра­дан да по­но­во сни­ма­мо, јер он не­чим ни­је био за­до­во­љан. Не са на­ма глум­ци­ма, већ са ам­би­јен­том или про­сто­ром у ко­јем се сни­ма­ло.

Би­ли сте ве­о­ма ди­сци­пли­но­ва­ни то­ком сни­ма­ња, да ли би сте та­кви би­ли и у срп­ском фил­му?

Увек сам ди­сци­пли­но­ван, не пра­вим ту ни­ка­кву раз­ли­ку. Би­ло где и би­ло шта да ра­дим. И у по­зо­ри­шту и на фил­му.

Ка­ко сте ис­пу­ња­ва­ли вре­ме то­ком оног нај­до­сад­ни­јег де­ла сни­ма­ња- че­ка­ња на ред за сце­ну?

Имао сам увек шта да ра­дим. Да ве­жбам ру­ски док че­кам, да са­зна­јем што ви­ше о До­вла­то­ву, о ко­јем пре ни­сам го­то­во ни­шта знао, да ма­ло од­ре­мам и од­мо­рим се, пре­дах­нем или да сам са со­бом ма­ло по­раз­го­ва­рам.

Мно­ге ру­ске ко­ле­ге су ми по­твр­ди­ле да ви не­ве­ро­ват­но ли­чи­те на До­вла­то­ва и да је то за вас би­ла ве­ли­ка пред­ност?

Да, има ту не­што ве­о­ма слич­но у очи­ма и том де­лу око очи­ју што ве­о­ма под­се­ћа на ње­га. Гер­ман је упра­во то и тра­жио, глум­ца са фи­зич­ким слич­но­сти­ма са До­вла­то­вим и за­до­во­љан сам што је то на­шао у ме­ни.

Је­сте ли раз­ми­шља­ли о то­ме да сте има­ли глу­мач­ку сре­ћу да уско­чи­те на ве­ли­ку ме­ђу­на­род­ну сце­ну?

Ни­сам уоп­ште! Ево са­да ка­да ви то ка­же­те по­ку­ша­вам да про­вр­тим то по гла­ви. Ја во­лим свој по­сао и ни­ка­да не пра­вим ни­ка­кву раз­ли­ку у то­ме са ким или где ра­дим. А ра­дим са­мо оно што за­и­ста же­лим и мо­жда за­то и не ра­дим мно­го. Али, ка­да иза­бе­рем, он­да сам у том про­јек­ту не сто већ сто пе­де­сет по­сто и да он­да мо­гу све. И то, на­рав­но, он­да ко­шта. По­сле сни­ма­ња „До­вла­то­ва” опо­ра­вљао сам се на­ред­них шест ме­се­ци од ис­цр­пље­но­сти, стал­них ле­те­ња на ли­ни­ји Бе­о­град – Санкт Пе­терс­бург то­ком ше­сто­ме­сеч­ног ра­да на овом фил­му. Али, ка­да би ме са­да не­ко пи­тао хо­ћеш ли по­но­во, на­рав­но да бих ту ап­со­лут­но не­мам ди­ле­ме.

Има­ли сте тре­му, јер ово је ипак ва­ша пр­ва и то ве­ли­ка глав­на уло­га?

Ма, шта зна де­те шта је две­ста ки­ла! Узми и но­си! Е, са­да знам шта је две­ста ки­ла, упо­знао сам се са тим, са­да је дру­га­чи­ја по­зи­ци­ја. Во­лим да ра­дим са ре­ди­те­љи­ма ко­ји су исто сто по­сто уну­тар оног што ра­де. Ме­ни је то по­треб­но. Ме­ни је по­тре­бан ре­ди­тељ. Тај сам тип глум­ца ко­јем је ре­ди­тељ по­тре­бан као не­ка си­гур­на ба­за, ко­ји ће мо­ћи да ме по­ву­че ако кре­нем да лу­там и у ко­јег ћу би­ти си­гу­ран да ме не­ће не­где из­гу­би­ти. Он не тре­ба ни­шта да ми цр­та. Он тре­ба да ме пу­шта да ис­тра­жу­јем, али да ја увек знам да је он ту. Баш та­кав је био Гер­ман.

Алексеј Герман јуниор: Међусобно разумевање на први поглед

Бер­лин – Пр­ви пут сам сво­ју ка­ме­ру окре­нуо у свом род­ном гра­ду – Ле­њин­гра­ду, Санкт Пе­терс­бур­гу и то да бих пред­ста­вио какo су то­ком се­дам­де­се­тих го­ди­на у Со­вјет­ском Са­ве­зу жи­ве­ли мла­ди пи­сци Сер­геј До­вла­тов и Јо­сиф Брод­ски и дру­ги по­ти­сну­ти умет­ни­ци ко­ји су се бо­ри­ли да очу­ва­ју ин­те­гри­тет и свој та­ле­нат док су се њи­хо­ви при­ја­те­љи гу­би­ли u гво­зде­ној др­жав­ној ма­ши­не­ри­ји, ка­же у ин­тер­вјуу за „По­ли­ти­ку” Алек­сеј Гер­ман ју­ни­ор, аутор фил­ма „До­вла­тов”.

 Аутор на­гра­ђи­ва­них фил­мо­ва „Гар­па­стум”, „Па­пир­ни вој­ник” (Сре­бр­ни ме­двед за ре­жи­ју), „Ис­под елек­трич­них обла­ка” (Сре­бр­ни ме­двед за умет­нич­ки до­при­нос), ка­же да се са по­е­зи­јом и про­зом До­вла­то­ва упо­знао тек у сво­јој 26. го­ди­ни и да му је би­ло по­треб­но 15 го­ди­на да на­пи­ше сце­на­рио и сни­ми филм „о чо­ве­ку ве­ћем од жи­во­та”, о „ули­ци Ру­бин­штајн 23, у ко­јој је До­вла­тов жи­вео, ко­ја је да­нас пот­пу­но про­ме­ни­ла сво­је ли­це”. Гер­ман још ка­же: „ Би­ли су по­треб­ни ме­се­ци и ме­се­ци да на­ђем глум­ца ко­ји ће га игра­ти и ко­ји ће за­до­во­љи­ти све мо­је кри­те­ри­ју­ме. До­вла­тов је био зго­дан као не­ка филм­ска зве­зда, а имао је из­у­зет­но сло­же­но уну­тра­шње би­ће. По­тра­га је за­то би­ла те­шка и ду­га и одах­ну­ли смо ка­да смо от­кри­ли Ми­ла­на Ма­ри­ћа. Он је имао све што нам је би­ло по­треб­но, фи­зич­ка слич­ност нам је би­ла ве­о­ма ва­жна, а уз то Ми­лан је и ве­о­ма по­све­ћен глу­мац са ко­јим сам из­вр­сно са­ра­ђи­вао. До­го­ди­ло нам се ме­ђу­соб­но раз­у­ме­ва­ње на пр­ви по­глед...”