Posao novinara

Intervju sa predsednikom Srbije u „Politici” bio je u ponedeljak tema uredničkih kolegijuma skoro svih novina u gradu. Nije najvažnije, ali je prijalo to što su kolege iz skoro svih redakcija zvale da bi rekle: „Svaka čast, to je intervju”.

Ima i onih koji smatraju da „Politika” nije dobro obavila svoj posao. Ne dopada im se način, stil, smatraju da je moglo bolje.

A ima i trećih, onih koji misle da sa predsednikom ne sme tako da se razgovara. Kao novinaru koji je uradio taj intervju najzanimljivija mi je izjava Nede Todorović, profesora novinarstva. „Novinar ne postavlja pitanja, on isleđuje predsednika. Raspravlja se na neprimeren, omalovažavajući način. Taj deo teksta liči na stenogram ispitivanja okrivljenog u policiji”, rekla je ona za „Vreme”.

Srećom, novinarstvo nisam učio od Nede Todorović.

Umesto da kaže da je posao novinara da postavlja i teška pitanja i da insistira na odgovorima, profesorka kaže da u intervjuu sa predsednikom države „nema mesta ni svađalačkom tonu, niti skandaloznom ubacivanju intervencija predsednikovog savetnika za medije u zagrade ispod pitanja”.

Za desetak godina koliko se bavim novinarstvom imao sam prilike da intervjuišem razne državnike i da im postavljam teška pitanja, ali nikada mi se nijedan savetnik za medije nije umešao u razgovor. Zato su intervencije ovog savetnika objavljene kao deo intervjua. On je svojom voljom, ne mojom, postao deo tog razgovora.

Umesto da kaže da novinar ne mora da dopusti kasapljenje tekstova, profesorka je objasnila šta je dužnost savetnika za medije – „da traži autorizaciju i da ne dozvoli objavljivanje spornog dela”. „Politika” je, da rešimo i tu dilemu, dozvolila autorizaciju, dozvolila da se preciziraju neki predsednikoviodgovori, ali nije dozvolila izbacivanje pitanja. Zato što to nije autorizacija. Već cenzura.

Profesorku i one kolege koje misle da treba objavljivati samo „doterane” intervjue, koji su prošli cenzuru savetnika i pi-arova, podsećam da je „Politika” raskinula sa praksom da objavljuje da je sagovornik rekao ono što nije rekao. I da objavljuje da sagovornik nije rekao ono što je rekao. Ako je profesorka Todorović zaboravila zakone novinarske profesije, neka barem pročita Zakon o javnom informisanju. Tamo u članu 3 piše: „Novinari odgovorni urednik javnog glasila dužni su da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno.”

Želeo bih da verujem da će svojim studentima objasniti da novinari ne čine krivično delo kad uzimaju izjavu od političara, i pritom koriste diktafon. Da novinari ne prikupljaju građu za policiju i tužilaštva. Želeo bih da verujem da ih ne uči da, kad se vlasnik medijameša u uređivanje, to zapravo nije mešanje u uređivanje.

„Posao novinara je da se potrude da političarima bude neprijatno, da istražuju njihova izvrdavanja i nedoslednosti i da ih kritikuju”, napisao je pre neki dan kolumnista „Njujork tajmsa” Dejvid Bruks.

Zato što je „pritiskanje” naš posao. Novinari treba da pritiskaju one koji pritiskaju građane. To se, između ostalog, zove kontrola vlasti.