Zagonetka s dva lica
Berlin – Francuska filmska diva Izabel Iper i reditelj Benoa Žako imaju dugu istoriju saradnje i međusobnog poštovanja koji datiraju još od 1981. i filma „Krila golubice”. S filmom „Eva”, misterioznim i senzualnim trilerom rađenim u okviru obeležavanja Galimarove „Crne serije”, prema romanu britanskog pisca Džejmsa Hedlija Čejsa iz 1945. godine, zajedno su se sada predstavili u glavnom takmičarskom programu 68. Berlinala. O tome kakav je film u kojem Iperova ponovo dominira, sada u ulozi žene koja je preko dana uzorna supruga, a noću prostitutka u kontaktu s mladim piscem Bertranom (Gaspar Ulijel), proceniće uskoro i beogradska publika jer će se „Eva” 3. i 4. marta prikazati i na 46. Festu u okviru programa Gala. Izabel Iper u ovom intervju za „Politiku” – koji je vođen u salonu kultnog hotela „Adlon”, gde uvek odseda kada je u Berlinu jer se, prema sopstvenom priznanju, u njemu oseća najprijatnije – govori i o saradnji sa svojom „filmskom braćom”, izazovima profesije i načinu na koji se odnosi prema popularnosti...
(Foto D. Lakić)
Benoa Žako za vas kaže da uvek donosite nešto jedinstveno, nešto vaše i samo vaše i da je tako od samog početka zajedničke saradnje?
Ono što se nikada nije promenilo za sve ove godine je ono što osećam kada radim s njim: samopouzdanje, zadovoljstvo, komfor, misteriju, saučesništvo, dvosmislenost, melanholiju. To je taj zarazni koktel koji me uvek tera, nas uvek tera, da oboje želimo da radimo zajedno. Žako je majstor minimalizma. S njim mali fini detalji postaju pravi događaj. Antonioni je jednom rekao da je svaki film autobiografski, a to filmu daje trajanje. Sredstva mogu biti drugačija, ali subjekt ostaje isti. Ni dinamičnost između mene i Žakoa se nije promenila od prvog dana. Uvek smo tu jedno za drugo.
Žako mi je rekao i da vas smatra svojom filmskom sestrom?
I on je moj filmski brat. Mi pripadamo istoj filmskoj porodici. Verujemo jedno drugom, nikada se u mišljenju nismo razilazili. Naš odnos je pomalo sličan odnosu koji sam imala s Klodom Šabrolom ili s Mihaelom Hanekeom – duboko međusobno poverenje i razumevanje bez mnogo reči. Nikada nisam baš volela da sarađujem s ljudima koji govore ili objašnjavaju šta bi ja to trebalo da radim. Ako to i čine, prihvatam jer razumem da svako ima svoj način rada, ali ne znači da to i volim.
Kakva je bila saradnja s Nilom Džordanom, s kojim ste upravo završili snimanje filma „Udovica”?
O, baš je bilo dobro, mnogo volim Nila, i njegove filmove, ali vam o tome sada neću ništa reći jer je film još uvek u postprodukciji.
Gledali ste film „Eva” sa Žanom Moro?
Nisam, možda sam se plašila da bi to moglo da utiče na moj način shvatanja i prikaza tog lika, ali jesam ponovo pročitala Hedlijev roman koji kao da je napisan za mene. Eva ima neku vrstu životinjske prirode, neprozirnost, gotovo detinjast način na koji izbegava kliše žanra. Ona se čak ne trudi da dozvoli da je zamislimo kakva bi mogla da bude još je opasnija. Ona je u osnovi lenja. Perike, čizme koje nosi, to je u redu, ali stari i glupi način zavođenja i manipulacije, to nema šanse. U romanu, Eva u jednom trenutku govori u snu, toga nije bilo u scenariju, a meni se to učinilo zavodljivim, pa sam sugerisala Žakou da i to ubacimo, jer to odvaja moj lik od površine.
Uvek ste zainteresovani za dubine u slojevima likova koje tumačite?
Nije obavezno. Sve je ipak u oku gledalaca, u njihovoj percepciji i u onom što ponese kući posle gledanja filma. U tome i jeste čarolija moje profesije.
Imate li ponekad sumnju u ono što radite?
Naravno, ponekad postoji sumnja, najčešće ono preispitivanje same sebe i onog što sam uradila.
Ko je Eva?
Ona je zagonetka. Tera vas da se zapitate da li je ona stvarna osoba ili fantazija, projekcija mladog pisca Bertrana. Ona ima bar dva lica – jedno koje nosi u kući u svom privatnom životu kao uzorna supruga svog muža i drugo, još zagonetnije i neprohodnije, koje nosi kao prostitutka s perikom na glavi.
Ta crna perika je njena jedina kamuflaža?
Za glumicu kosa je uvek neiscrpan izvor inspiracije jer nudi potencijalno različito maskiranje. Isto je i sa šminkom, nosiš li je ili ne, to daje dragocenu odrednicu liku koji želiš da izgradiš. Evina priroda je raznolika, čas je mekana, čas je tvrda, tužna. Ima svaku emocionalnu boju, kao da je višestruko prožeta bez svog znanja.
Fatalna je protiv svoje volje?
Muški lik u filmu čini lik Eve fatalnom, ona tako samu sebe ne doživljava. To je nesvesni i podeljeni lik nepoznate žene.
Šta privlači Bertrana Evi, njegova zamisao o fatalnoj ženi?
Taj efekat ogledala koji postoji u filmu stvara privlačnost između mog i Gasparovog lika. Oni su zapravo kao blizanci. Postoji taj neki eho koji izaziva privlačnost, koji stvara neku vrstu osećaja za prepoznavanje jedno drugog. Sve izlazi iz te rime, za Bertrana je Eva neka vrsta neizbežnosti.
Američke glumice sve glasnije protestuju zbog manjka uloga za žene starije od četrdeset godina?
Neka dođu u Francusku da rade, sve one, tu nema tog problema. Mislim da Fransis Mekdormand nije imala takvih problema ove godine u filmu „Tri bilborda...”, za koju se nadam da će dobiti Oskara. Ona igra opasnu ženu, ima pedeset godina, Amerikanka je. I dobar je igrač.
Znače li vama još uvek nagrade?
Zavisi koliko mi to omogućava da me što više ljudi vidi. Mada, razumem i poštujem ljude koji ne dođu da prime svoje nagrade. Ja nisam toliko revolucionarna, nisam toliko snažna, uzimam nagrade koliko god mi stižu. Nisam od onih koji bi rekli ne Nobelovoj nagradi ili ne Oskaru. Taj jedan mi je izmakao, ali mi je taj film „Ona”, koji je na samoj ivici perverzije, priredio toliko mnogo iznenađenja i nagrada, pa i tu nominaciju za Oskara. I mnogo ljudi me je videlo na toj ceremoniji, ha-ha!
Znamo kako se vi, ali kako se vaša deca nose s vašom popularnošću i slavom?
Pozovite ih pa ih sami pitajte. Ha-ha... Moj sin se ludo zabavlja začikavajući me i imitirajući kako izgledam kada uočim da me ljudi prepoznaju na ulici, a moja ćerka ponekad ne voli kada ljudi gnjave pažnjom usmerenom na mene. Volimo našu privatnost...
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
