Загонетка с два лица
Берлин – Француска филмска дива Изабел Ипер и редитељ Беноа Жако имају дугу историју сарадње и међусобног поштовања који датирају још од 1981. и филма „Крила голубице”. С филмом „Ева”, мистериозним и сензуалним трилером рађеним у оквиру обележавања Галимарове „Црне серије”, према роману британског писца Џејмса Хедлија Чејса из 1945. године, заједно су се сада представили у главном такмичарском програму 68. Берлинала. О томе какав је филм у којем Иперова поново доминира, сада у улози жене која је преко дана узорна супруга, а ноћу проститутка у контакту с младим писцем Бертраном (Гаспар Улијел), процениће ускоро и београдска публика јер ће се „Ева” 3. и 4. марта приказати и на 46. Фесту у оквиру програма Гала. Изабел Ипер у овом интервју за „Политику” – који је вођен у салону култног хотела „Адлон”, где увек одседа када је у Берлину јер се, према сопственом признању, у њему осећа најпријатније – говори и о сарадњи са својом „филмском браћом”, изазовима професије и начину на који се односи према популарности...
(Фото Д. Лакић)
Беноа Жако за вас каже да увек доносите нешто јединствено, нешто ваше и само ваше и да је тако од самог почетка заједничке сарадње?
Оно што се никада није променило за све ове године је оно што осећам када радим с њим: самопоуздање, задовољство, комфор, мистерију, саучесништво, двосмисленост, меланхолију. То је тај заразни коктел који ме увек тера, нас увек тера, да обоје желимо да радимо заједно. Жако је мајстор минимализма. С њим мали фини детаљи постају прави догађај. Антониони је једном рекао да је сваки филм аутобиографски, а то филму даје трајање. Средства могу бити другачија, али субјект остаје исти. Ни динамичност између мене и Жакоа се није променила од првог дана. Увек смо ту једно за друго.
Жако ми је рекао и да вас сматра својом филмском сестром?
И он је мој филмски брат. Ми припадамо истој филмској породици. Верујемо једно другом, никада се у мишљењу нисмо разилазили. Наш однос је помало сличан односу који сам имала с Клодом Шабролом или с Михаелом Ханекеом – дубоко међусобно поверење и разумевање без много речи. Никада нисам баш волела да сарађујем с људима који говоре или објашњавају шта би ја то требало да радим. Ако то и чине, прихватам јер разумем да свако има свој начин рада, али не значи да то и волим.
Каква је била сарадња с Нилом Џорданом, с којим сте управо завршили снимање филма „Удовица”?
О, баш је било добро, много волим Нила, и његове филмове, али вам о томе сада нећу ништа рећи јер је филм још увек у постпродукцији.
Гледали сте филм „Ева” са Жаном Моро?
Нисам, можда сам се плашила да би то могло да утиче на мој начин схватања и приказа тог лика, али јесам поново прочитала Хедлијев роман који као да је написан за мене. Ева има неку врсту животињске природе, непрозирност, готово детињаст начин на који избегава клише жанра. Она се чак не труди да дозволи да је замислимо каква би могла да буде још је опаснија. Она је у основи лења. Перике, чизме које носи, то је у реду, али стари и глупи начин завођења и манипулације, то нема шансе. У роману, Ева у једном тренутку говори у сну, тога није било у сценарију, а мени се то учинило заводљивим, па сам сугерисала Жакоу да и то убацимо, јер то одваја мој лик од површине.
Увек сте заинтересовани за дубине у слојевима ликова које тумачите?
Није обавезно. Све је ипак у оку гледалаца, у њиховој перцепцији и у оном што понесе кући после гледања филма. У томе и јесте чаролија моје професије.
Имате ли понекад сумњу у оно што радите?
Наравно, понекад постоји сумња, најчешће оно преиспитивање саме себе и оног што сам урадила.
Ко је Ева?
Она је загонетка. Тера вас да се запитате да ли је она стварна особа или фантазија, пројекција младог писца Бертрана. Она има бар два лица – једно које носи у кући у свом приватном животу као узорна супруга свог мужа и друго, још загонетније и непроходније, које носи као проститутка с периком на глави.
Та црна перика је њена једина камуфлажа?
За глумицу коса је увек неисцрпан извор инспирације јер нуди потенцијално различито маскирање. Исто је и са шминком, носиш ли је или не, то даје драгоцену одредницу лику који желиш да изградиш. Евина природа је разнолика, час је мекана, час је тврда, тужна. Има сваку емоционалну боју, као да је вишеструко прожета без свог знања.
Фатална је против своје воље?
Мушки лик у филму чини лик Еве фаталном, она тако саму себе не доживљава. То је несвесни и подељени лик непознате жене.
Шта привлачи Бертрана Еви, његова замисао о фаталној жени?
Тај ефекат огледала који постоји у филму ствара привлачност између мог и Гаспаровог лика. Они су заправо као близанци. Постоји тај неки ехо који изазива привлачност, који ствара неку врсту осећаја за препознавање једно другог. Све излази из те риме, за Бертрана је Ева нека врста неизбежности.
Америчке глумице све гласније протестују због мањка улога за жене старије од четрдесет година?
Нека дођу у Француску да раде, све оне, ту нема тог проблема. Мислим да Франсис Мекдорманд није имала таквих проблема ове године у филму „Три билборда...”, за коју се надам да ће добити Оскара. Она игра опасну жену, има педесет година, Американка је. И добар је играч.
Значе ли вама још увек награде?
Зависи колико ми то омогућава да ме што више људи види. Мада, разумем и поштујем људе који не дођу да приме своје награде. Ја нисам толико револуционарна, нисам толико снажна, узимам награде колико год ми стижу. Нисам од оних који би рекли не Нобеловој награди или не Оскару. Тај један ми је измакао, али ми је тај филм „Она”, који је на самој ивици перверзије, приредио толико много изненађења и награда, па и ту номинацију за Оскара. И много људи ме је видело на тој церемонији, ха-ха!
Знамо како се ви, али како се ваша деца носе с вашом популарношћу и славом?
Позовите их па их сами питајте. Ха-ха... Мој син се лудо забавља зачикавајући ме и имитирајући како изгледам када уочим да ме људи препознају на улици, а моја ћерка понекад не воли када људи гњаве пажњом усмереном на мене. Волимо нашу приватност...
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
