Fatalna „Velika Iza” Vlaha Bukovca

Go­di­na 1882 – Zlat­na me­da­lja na pa­ri­skom Sa­lo­nu 

Na­kon ro­đe­nja u Cav­ta­tu i pu­te­še­stvi­ja po Se­ver­noj i Ju­žnoj Ame­ri­ci, a pre ko­nač­nog na­sta­nji­va­nja u Pra­gu, gde po­sta­je i pro­fe­sor, mla­di Bu­ko­vac se od 1877. do 1893. na­la­zi u Pa­ri­zu. Tu stu­di­ra na „Eco­le des Be­a­ux-Arts” pod men­tor­stvom ču­ve­nog Alek­san­dra Ka­ba­ne­la. Ne­će to bi­ti pr­vi put da „do­šljak sa Bal­ka­na” uče­stvu­je na pre­sti­žnom Sa­lo­nu ko­ji je od­re­đi­vao umet­nič­ki ukus i van gra­ni­ca Fran­cu­ske, ali će 1882. bi­ti pre­lom­ni tre­nu­tak u nje­go­vom ži­vo­tu. La­sci­van pri­kaz ob­na­že­ne že­ne, fa­tal­ne pa­ri­ske kur­ti­za­ne, bio je iz­lo­žen na po­ča­snom me­stu i to u kon­ku­ren­ci­ji od 2.722 de­la, do­bio je ta­da i Zlat­nu me­da­lju. I sam je Bu­ko­vac bio vi­še ne­go iz­ne­na­đen gu­žvom ko­ju je vi­deo pri­li­kom obi­la­ska smo­tre, svo­je je ta­da­šnje ras­po­lo­že­nje opi­sao u auto­bi­o­gra­fi­ji: „Pri­bli­žim se da vi­dim či­je je to ta­ko pri­vlač­no de­lo, kad ta­mo – za­mi­sli­te mog ču­da! – ugle­dam svo­ju ro­đe­nu sli­ku. Mo­ja ra­dost bi­la je ne­iz­mer­na”. Od­jek ko­ji je sli­ka iza­zva­la bio je to­li­ki da je pa­ri­ska štam­pa bru­ja­la o njoj, osva­nu­la je i u ob­li­ku raz­gled­ni­ce, pro­da­te u hi­lja­da­ma pri­me­ra­ka, po­put da­na­šnjih mu­zej­skih su­ve­ni­ra, što je za to vre­me bi­lo neo­bič­no. Bi­la je to sen­za­ci­ja ko­jom je Bu­ko­vac, do ta­da uz­gred po­mi­njan, po­stao za­pa­žen kao autor ko­ji je od­ba­cio aka­de­mi­zam i re­a­li­zam, a pri­gr­lio mo­de­r­ni­tet, bio je tra­žen i na dvo­ro­vi­ma. 

Mno­gi ugled­ni gra­đa­ni, in­te­lek­tu­al­ci, ko­lek­ci­o­na­ri i ga­le­ri­sti bi­li su za sli­ku za­in­te­re­so­va­ni, ali je ne­po­zna­ti En­glez de­set da­na po otva­ra­nju Sa­lo­na za „Izu” pla­tio 5.000 fra­na­ka, či­me je osu­je­tio Sam­so­na Fok­sa, svog po­zna­tog su­na­rod­ni­ka i in­du­stri­jal­ca, u is­toj na­me­ri. To­kom na­red­nih de­ce­ni­ja ona je me­nja­la ne­ko­li­ko vla­sni­ka u Uje­di­nje­nom Kra­ljev­stvu, ko­lek­ci­o­nar i Bu­kov­čev pri­ja­telj Ri­čard Le­du pro­na­la­zi je i ku­pu­je, ali Pr­vi svet­ski rat sve me­nja. Na­kon Le­du­o­vog ban­krot­stva ovaj rad od­la­zi na auk­ci­ju za­rad na­mi­re­nja du­go­va, po­sle če­ga pre­la­zi u ru­ke jed­nog fran­cu­skog tr­gov­ca.     

Go­di­na 1929 – Auk­cij­sko nad­me­ta­nje Be­ljan­skog i Jo­va­no­vi­ća  

Ne­ma­ju­ći ide­ju šta je, u stva­ri, na­ba­vio, ku­pac je po­ku­šao o to­me da se oba­ve­sti po po­vrat­ku u Pa­riz, što je išlo te­ško, bu­du­ći da su i Bu­ko­vac i nje­go­vo de­lo pa­li u za­bo­rav. U ras­ko­ra­ku iz­me­đu ne­do­stat­ka in­for­ma­ci­ja i na­glog raz­o­ča­re­nja, on od­lu­ču­je da sli­ku pro­da. Nad­me­ta­nje, odr­ža­no 18. mar­ta 1929. u ho­te­lu „Druo”, osta­će upam­će­no po to­me što su ssli­ku pod red­nim bro­jem 14, na­zva­nu „La To­i­let­te de Oda­li­sque” za­pa­zi­li i Pa­vle Be­ljan­ski, mla­di di­plo­ma­ta i ko­lek­ci­o­nar, i Pa­ja Jo­va­no­vić, po­zna­ti umet­nik. Pr­vi je slu­čaj­no svra­tio da po­gle­da šta je u po­nu­di, uočio je Bu­kov­čev pot­pis i od­lu­čio da je na­ba­vi. Dru­gi se tu na­šao na­mer­no, u po­tra­zi za de­li­ma ko­ja će obo­ga­ti­ti dvor Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Jo­va­no­vić od­u­sta­je u ko­rist Be­ljan­skog jer mu je bi­lo bit­no de se sli­ka sva­ka­ko vra­ti u ze­mlju ma ko da se po­sta­ra za to. 

Be­ljan­ski ga u to­me ni­je iz­ne­ve­rio – sli­ka je pro­ce­nje­na na 12.000 fra­na­ka, ka­ko in­te­re­so­va­nja ni­je bi­lo, Be­ljan­ski je od­no­si za Be­o­grad pla­tiv­ši za nju 500 fra­na­ka vi­še od pr­ve po­nu­de, pi­še o tom do­ga­đa­ju isto­ri­čar­ka umet­no­sti Ma­ja Mar­ko­vić. Na­kon što ju je ura­mio, „Iza” se na­la­zi­la go­di­na­ma u nje­go­vom sta­nu u Go­spo­dar Je­vre­mo­voj uli­ci i, iako je pri­mao po­nu­de da je pro­da, ni­je mu to pa­da­lo na pa­met. Ce­lu svo­ju ko­lek­ci­ju da­rov­nim ugo­vo­rom po­klo­nio je „srp­skom na­ro­du” 1957, a nje­go­vu omi­lje­nu sli­ku do­ni­rao je 1965, tek po­što je po­dig­nu­ta na­men­ski pro­jek­to­va­na zgra­da u ko­joj je da­na­šnja Spo­men-zbir­ka.   

Go­di­na 2013 – Re­sta­u­ra­ci­ja pred iz­la­ga­nje u Be­o­gra­du

Sli­ka je od ta­da iz­la­ga­na ne­ko­li­ko pu­ta, a pred njen do­la­zak za­rad pri­ka­zi­va­nja u be­o­grad­skom Do­mu Voj­ske 2013. re­sta­u­ra­ci­ju je pred­vo­di­la dr Da­ni­je­la Ko­ro­li­ja Cr­kve­nja­kov iz Ga­le­ri­je Ma­ti­ce srp­ske, u sa­rad­nji sa In­sti­tu­tom za nu­kle­ar­ne na­u­ke Vin­ča. Du­blja ana­li­za slo­je­va bi­la je neo­p­hod­na jer je, ka­ko ob­ja­šnja­va Ja­sna Jo­va­nov, isto­ri­čar­ka umet­no­sti, „Iza” sti­gla kod Be­ljan­skog sa in­ter­ven­ci­ja­ma ko­je su oči­gled­ne – do­ne­kle je pro­me­nje­na fi­gu­ra slu­žav­ke i na po­za­di­ni sli­ke su bi­li uoč­lji­vi pre­ma­zi. To je bi­lo oči­to ako se upo­re­de sa­mo de­lo i raz­gled­ni­ca iz 1882. 

– Ocr­ta­va­le su se i iz­me­ne ko­je je na sli­ci pra­vio sam Bu­ko­vac. Raz­li­či­tim ske­ni­ra­nji­ma utvr­đi­van je sa­stav bo­je­nih slo­je­va i pro­ve­ra­va­no je da li se is­pod gor­njeg slo­ja na­la­ze osta­ci bo­je. Rend­gen­ska sni­ma­nja po­ka­za­la su da je Bu­ko­vac me­njao li­ce že­ne jer je ona pr­vo­bit­no ima­la za­tvo­re­ne oči i usta. Od­lu­če­no je da se fi­gu­ra slu­žav­ke ne di­ra jer je sta­ri bo­je­ni sloj bio ošte­ćen, pa je po­prav­ka ura­đe­na ta­ko što je ona do­bi­la ka­pu i pru­ga­stu ha­lji­nu. To­kom či­šće­nja po­za­di­ne po­ka­za­la se s le­ve stra­ne ori­gi­nal­na tam­no­cr­ve­na bo­ja, dok je na de­snoj stra­ni, na­kon ski­da­nja tam­no­ze­le­nog slo­ja, na sve­tlo da­na iza­šla bli­sta­va sve­tlo­ze­le­na po­za­di­na či­ji je to­na­li­tet i bio od­li­ka pra­vog Bu­kov­ca i je­dan od raz­lo­ga nje­go­vog uspe­ha kao sli­ka­ra. Je­di­no sre­di­šnji deo po­za­di­ne ni­je ostao sa­ču­van i on je re­kon­stru­i­san na ne­u­tra­lan na­čin, na osno­vu na­la­za ana­li­ze bo­je­nog slo­ja – za­klju­ču­je Ja­sna Jo­va­nov.

In­tri­ge gra­da sve­tlo­sti

Iako se kao uzor po­mi­nje i Ma­ne­o­va „Olim­pi­ja”, svo­ju ju­na­ki­nju, za­vod­ni­cu Ve­li­ku Izu umet­nik je, za­pra­vo, pro­na­šao na stra­ni­ca­ma isto­i­me­nog ro­ma­na Alek­si­sa Bu­vi­jea, po­pu­lar­nog fran­cu­skog pi­sca dru­ge po­lo­vi­ne 19. ve­ka, či­je je ve­što pe­ro za­ba­vlja­lo či­ta­o­ce (i to ne sa­mo Fran­cu­ze) do­mi­šlja­tim, uglav­nom za­mr­še­nim za­ple­ti­ma, pu­nim mi­ste­ri­ja i obr­ta, ne­ret­ko i ubi­sta­va. U tom to­nu na­pi­san je i ovaj nje­gov ro­man, je­dan od ukup­no tri­de­se­tak, ko­ji je u pr­vih de­se­tak go­di­na od pu­bli­ko­va­nja imao osam iz­da­nja, bi­lo ga je mo­gu­će na­ba­vi­ti za sa­mo ne­ko­li­ko fra­na­ka ili ga či­ta­ti u na­stav­ci­ma u li­stu „La Lan­ter­ne”. Draž de­la, pre­ma re­či­ma onih ko­ji su ga pre­po­ru­či­va­li, bi­lo je to što je nu­di­lo uvid u Pa­riz ka­kav je on u to vre­me za­i­sta bio, po­go­to­vo onaj mon­den­ski, či­ji su ak­te­ri kao po pra­vi­lu ži­ve­li ži­vot pun avan­tu­ra i in­tri­ga. Ova pri­ča bi­la je to­li­ko po­pu­lar­na da je i dra­ma­ti­zo­va­na i po­sta­vlje­na na sce­nu, a njen uspeh omo­gu­ćio je Bu­vi­jeu da ob­ja­vi još šest ro­ma­na či­ji je ak­ter upra­vo Ve­li­ka Iza.