Фатална „Велика Иза” Влаха Буковца

Го­ди­на 1882 – Злат­на ме­да­ља на па­ри­ском Са­ло­ну 

На­кон ро­ђе­ња у Цав­та­ту и пу­те­ше­стви­ја по Се­вер­ној и Ју­жној Аме­ри­ци, а пре ко­нач­ног на­ста­њи­ва­ња у Пра­гу, где по­ста­је и про­фе­сор, мла­ди Бу­ко­вац се од 1877. до 1893. на­ла­зи у Па­ри­зу. Ту сту­ди­ра на „Eco­le des Be­a­ux-Arts” под мен­тор­ством чу­ве­ног Алек­сан­дра Ка­ба­не­ла. Не­ће то би­ти пр­ви пут да „до­шљак са Бал­ка­на” уче­ству­је на пре­сти­жном Са­ло­ну ко­ји је од­ре­ђи­вао умет­нич­ки укус и ван гра­ни­ца Фран­цу­ске, али ће 1882. би­ти пре­лом­ни тре­ну­так у ње­го­вом жи­во­ту. Ла­сци­ван при­каз об­на­же­не же­не, фа­тал­не па­ри­ске кур­ти­за­не, био је из­ло­жен на по­ча­сном ме­сту и то у кон­ку­рен­ци­ји од 2.722 де­ла, до­био је та­да и Злат­ну ме­да­љу. И сам је Бу­ко­вац био ви­ше не­го из­не­на­ђен гу­жвом ко­ју је ви­део при­ли­ком оби­ла­ска смо­тре, сво­је је та­да­шње рас­по­ло­же­ње опи­сао у ауто­би­о­гра­фи­ји: „При­бли­жим се да ви­дим чи­је је то та­ко при­влач­но де­ло, кад та­мо – за­ми­сли­те мог чу­да! – угле­дам сво­ју ро­ђе­ну сли­ку. Мо­ја ра­дост би­ла је не­из­мер­на”. Од­јек ко­ји је сли­ка иза­зва­ла био је то­ли­ки да је па­ри­ска штам­па бру­ја­ла о њој, осва­ну­ла је и у об­ли­ку раз­глед­ни­це, про­да­те у хи­ља­да­ма при­ме­ра­ка, по­пут да­на­шњих му­зеј­ских су­ве­ни­ра, што је за то вре­ме би­ло нео­бич­но. Би­ла је то сен­за­ци­ја ко­јом је Бу­ко­вац, до та­да уз­гред по­ми­њан, по­стао за­па­жен као аутор ко­ји је од­ба­цио ака­де­ми­зам и ре­а­ли­зам, а при­гр­лио мо­де­р­ни­тет, био је тра­жен и на дво­ро­ви­ма. 

Мно­ги углед­ни гра­ђа­ни, ин­те­лек­ту­ал­ци, ко­лек­ци­о­на­ри и га­ле­ри­сти би­ли су за сли­ку за­ин­те­ре­со­ва­ни, али је не­по­зна­ти Ен­глез де­сет да­на по отва­ра­њу Са­ло­на за „Изу” пла­тио 5.000 фра­на­ка, чи­ме је осу­је­тио Сам­со­на Фок­са, свог по­зна­тог су­на­род­ни­ка и ин­ду­стри­јал­ца, у ис­тој на­ме­ри. То­ком на­ред­них де­це­ни­ја она је ме­ња­ла не­ко­ли­ко вла­сни­ка у Ује­ди­ње­ном Кра­љев­ству, ко­лек­ци­о­нар и Бу­ков­чев при­ја­тељ Ри­чард Ле­ду про­на­ла­зи је и ку­пу­је, али Пр­ви свет­ски рат све ме­ња. На­кон Ле­ду­о­вог бан­крот­ства овај рад од­ла­зи на аук­ци­ју за­рад на­ми­ре­ња ду­го­ва, по­сле че­га пре­ла­зи у ру­ке јед­ног фран­цу­ског тр­гов­ца.     

Го­ди­на 1929 – Аук­циј­ско над­ме­та­ње Бе­љан­ског и Јо­ва­но­ви­ћа  

Не­ма­ју­ћи иде­ју шта је, у ства­ри, на­ба­вио, ку­пац је по­ку­шао о то­ме да се оба­ве­сти по по­врат­ку у Па­риз, што је ишло те­шко, бу­ду­ћи да су и Бу­ко­вац и ње­го­во де­ло па­ли у за­бо­рав. У рас­ко­ра­ку из­ме­ђу не­до­стат­ка ин­фор­ма­ци­ја и на­глог раз­о­ча­ре­ња, он од­лу­чу­је да сли­ку про­да. Над­ме­та­ње, одр­жа­но 18. мар­та 1929. у хо­те­лу „Друо”, оста­ће упам­ће­но по то­ме што су ссли­ку под ред­ним бро­јем 14, на­зва­ну „La To­i­let­te de Oda­li­sque” за­па­зи­ли и Па­вле Бе­љан­ски, мла­ди ди­пло­ма­та и ко­лек­ци­о­нар, и Па­ја Јо­ва­но­вић, по­зна­ти умет­ник. Пр­ви је слу­чај­но свра­тио да по­гле­да шта је у по­ну­ди, уочио је Бу­ков­чев пот­пис и од­лу­чио да је на­ба­ви. Дру­ги се ту на­шао на­мер­но, у по­тра­зи за де­ли­ма ко­ја ће обо­га­ти­ти двор Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа. Јо­ва­но­вић од­у­ста­је у ко­рист Бе­љан­ског јер му је би­ло бит­но де се сли­ка сва­ка­ко вра­ти у зе­мљу ма ко да се по­ста­ра за то. 

Бе­љан­ски га у то­ме ни­је из­не­ве­рио – сли­ка је про­це­ње­на на 12.000 фра­на­ка, ка­ко ин­те­ре­со­ва­ња ни­је би­ло, Бе­љан­ски је од­но­си за Бе­о­град пла­тив­ши за њу 500 фра­на­ка ви­ше од пр­ве по­ну­де, пи­ше о том до­га­ђа­ју исто­ри­чар­ка умет­но­сти Ма­ја Мар­ко­вић. На­кон што ју је ура­мио, „Иза” се на­ла­зи­ла го­ди­на­ма у ње­го­вом ста­ну у Го­спо­дар Је­вре­мо­вој ули­ци и, иако је при­мао по­ну­де да је про­да, ни­је му то па­да­ло на па­мет. Це­лу сво­ју ко­лек­ци­ју да­ров­ним уго­во­ром по­кло­нио је „срп­ском на­ро­ду” 1957, а ње­го­ву оми­ље­ну сли­ку до­ни­рао је 1965, тек по­што је по­диг­ну­та на­мен­ски про­јек­то­ва­на згра­да у ко­јој је да­на­шња Спо­мен-збир­ка.   

Го­ди­на 2013 – Ре­ста­у­ра­ци­ја пред из­ла­га­ње у Бе­о­гра­ду

Сли­ка је од та­да из­ла­га­на не­ко­ли­ко пу­та, а пред њен до­ла­зак за­рад при­ка­зи­ва­ња у бе­о­град­ском До­му Вој­ске 2013. ре­ста­у­ра­ци­ју је пред­во­ди­ла др Да­ни­је­ла Ко­ро­ли­ја Цр­кве­ња­ков из Га­ле­ри­је Ма­ти­це срп­ске, у са­рад­њи са Ин­сти­ту­том за ну­кле­ар­не на­у­ке Вин­ча. Ду­бља ана­ли­за сло­је­ва би­ла је нео­п­ход­на јер је, ка­ко об­ја­шња­ва Ја­сна Јо­ва­нов, исто­ри­чар­ка умет­но­сти, „Иза” сти­гла код Бе­љан­ског са ин­тер­вен­ци­ја­ма ко­је су очи­глед­не – до­не­кле је про­ме­ње­на фи­гу­ра слу­жав­ке и на по­за­ди­ни сли­ке су би­ли уоч­љи­ви пре­ма­зи. То је би­ло очи­то ако се упо­ре­де са­мо де­ло и раз­глед­ни­ца из 1882. 

– Оцр­та­ва­ле су се и из­ме­не ко­је је на сли­ци пра­вио сам Бу­ко­вац. Раз­ли­чи­тим ске­ни­ра­њи­ма утвр­ђи­ван је са­став бо­је­них сло­је­ва и про­ве­ра­ва­но је да ли се ис­под гор­њег сло­ја на­ла­зе оста­ци бо­је. Ренд­ген­ска сни­ма­ња по­ка­за­ла су да је Бу­ко­вац ме­њао ли­це же­не јер је она пр­во­бит­но има­ла за­тво­ре­не очи и уста. Од­лу­че­но је да се фи­гу­ра слу­жав­ке не ди­ра јер је ста­ри бо­је­ни слој био оште­ћен, па је по­прав­ка ура­ђе­на та­ко што је она до­би­ла ка­пу и пру­га­сту ха­љи­ну. То­ком чи­шће­ња по­за­ди­не по­ка­за­ла се с ле­ве стра­не ори­ги­нал­на там­но­цр­ве­на бо­ја, док је на де­сној стра­ни, на­кон ски­да­ња там­но­зе­ле­ног сло­ја, на све­тло да­на иза­шла бли­ста­ва све­тло­зе­ле­на по­за­ди­на чи­ји је то­на­ли­тет и био од­ли­ка пра­вог Бу­ков­ца и је­дан од раз­ло­га ње­го­вог успе­ха као сли­ка­ра. Је­ди­но сре­ди­шњи део по­за­ди­не ни­је остао са­чу­ван и он је ре­кон­стру­и­сан на не­у­тра­лан на­чин, на осно­ву на­ла­за ана­ли­зе бо­је­ног сло­ја – за­кљу­чу­је Ја­сна Јо­ва­нов.

Ин­три­ге гра­да све­тло­сти

Иако се као узор по­ми­ње и Ма­не­о­ва „Олим­пи­ја”, сво­ју ју­на­ки­њу, за­вод­ни­цу Ве­ли­ку Изу умет­ник је, за­пра­во, про­на­шао на стра­ни­ца­ма исто­и­ме­ног ро­ма­на Алек­си­са Бу­ви­јеа, по­пу­лар­ног фран­цу­ског пи­сца дру­ге по­ло­ви­не 19. ве­ка, чи­је је ве­што пе­ро за­ба­вља­ло чи­та­о­це (и то не са­мо Фран­цу­зе) до­ми­шља­тим, углав­ном за­мр­ше­ним за­пле­ти­ма, пу­ним ми­сте­ри­ја и обр­та, не­рет­ко и уби­ста­ва. У том то­ну на­пи­сан је и овај ње­гов ро­ман, је­дан од укуп­но три­де­се­так, ко­ји је у пр­вих де­се­так го­ди­на од пу­бли­ко­ва­ња имао осам из­да­ња, би­ло га је мо­гу­ће на­ба­ви­ти за са­мо не­ко­ли­ко фра­на­ка или га чи­та­ти у на­став­ци­ма у ли­сту „La Lan­ter­ne”. Драж де­ла, пре­ма ре­чи­ма оних ко­ји су га пре­по­ру­чи­ва­ли, би­ло је то што је ну­ди­ло увид у Па­риз ка­кав је он у то вре­ме за­и­ста био, по­го­то­во онај мон­ден­ски, чи­ји су ак­те­ри као по пра­ви­лу жи­ве­ли жи­вот пун аван­ту­ра и ин­три­га. Ова при­ча би­ла је то­ли­ко по­пу­лар­на да је и дра­ма­ти­зо­ва­на и по­ста­вље­на на сце­ну, а њен успех омо­гу­ћио је Бу­ви­јеу да об­ја­ви још шест ро­ма­на чи­ји је ак­тер упра­во Ве­ли­ка Иза.