Sloboda je tamo gde je mama
Politikina nagrada „Milutin Čolić”, koja nosi ime po dugogodišnjem kritičaru našeg lista i osnivaču Festa, pripala je Kosti Ristiću za film „Banditi u potrazi za mamom”. Jednoglasnu odluku doneo je žiri u sastavu: Goran Paskaljević, reditelj, Dubravka Lakić, filmski kritičar „Politike” i Bojan Vuletić, reditelj.
– Mnogo mi je draga „Politikina” nagrada. „Politika” se čita u mojoj kući i njena uloga je važna u izgradnji našeg modernog društva. Takođe, Fest je za mene uvek bio praznik u čije vreme sam tražio opravdane izostanke iz škole – kaže za naš list Kosta Ristić (1990, Kragujevac).
Njegova socijalna drama o odrastanju prati trojicu braće i sestru iz romske porodice Garip (Kristijan, Emran, Edi i Sunita), koji zbog komplikovanih porodičnih odnosa žive tomsojerovskim detinjstvom; beže iz škole i žive na ulicama i zabitima Beograda. Kada upadnu u loše društvo, devetogodišnji Kristijan biva primoran da traži majku koja ih je ostavila, ne bi li braću i sestru izveo iz Doma...
– To usamljeno dete je u potrazi za ljubavlju, za svojim mestom pod suncem, a sve to simbolizuje mama. Ljubav je gde je mama, sloboda je na kraju tamo gde je mama. Upoznao sam Kristijana u knjižari „Baraba” na Dorćolu, gde se on motao i počeli smo da se družimo, a danas se svi moji drugari druže sa njim. On i njegova braća idu u školu i imaju svoju kuću. Ipak, zbog nekih situacija skliznu na marginu društva. Prikazali smo uzrok koji može da preraste u problem, ali ne mora, u zavisnosti od toga kako će društvo da reaguje, posebno kad se vidi koliko su to divna i talentovana deca – kaže Kosta Ristić, dodajući da su „investitori” srušili njihovu kućicu na Dorćolu i da junaci filma danas žive u kontejneru bez struje i vode.
– Film nije dokumentarni da bismo mogli da dobacimo malo dalje, da bismo otišli u bajku a ne samo da konstatujemo stanje. Družili smo se sa ovom porodicom celo leto, igrali sa njima fudbal, kupali na Savi. Odjednom se njihova mama pojavila i odvela ih na Kosovu kod brata na svadbu. Posle dva dana Kristijan me je pozvao i rekao da su ostali bez para i pitao da dođem po njih. To sam i učinio. Mi znamo i ozbiljno da pričamo i da izađemo uveče. Pratim njihovu situaciju. Treba da se školuju i razvijaju. Moraju da budu nezavisni. Nešto smo i žrtvovali u filmu, možda neku atraktivnost da bi iskra koju imaju ostala kakva jeste – kaže Kosta Ristić.
U filmu, dodaje, ima samo jedna scena koja se bavi romskim načinom života. „Tretirali smo ih kao običnu, siromašnu decu. Najdraže mi je kad mi ljudi kažu da ih je film podsetio na detinjstvo. Meni baš to nedostaje: igranje fudbala iza zgrade, avanture, upadanje u probleme. Rekao mi je drug: Pa oni su kao ja! Hteo sam da ispričam i neku svoju priču”, kaže reditelj.
Naš sagovornik je svojevremeno pisao o privatizaciji Avala filma i učestvovao u odbrani bioskopa „Zvezda”. Kaže da smo kroz istoriju pokazali da možemo mnogo da uradimo i neverovatno mu je da sad ne možemo više kad imamo bolje tehničke mogućnosti. „Nemoguće je da su naši preci s krampom i primitivnim kombajnom mogli više od nas, kada mi sve to možemo 20 puta brže. Samo je stvar u razjedinjenosti”, smatra Ristić.
Govoreći o sadašnjoj situaciji u kinematografiji, kaže: „Ne bih da se žalim, Filmski centar radi punom parom. Sve je bolji svake godine i sve je više novca za filmove. Važnije je da jačamo udruženja, filmsku zajednicu, da pravimo nova tela za distribuciju filmova. Umetnici koji su stvorili kinematografiju učinili su to uz entuzijazam. Možemo da kukamo, ali to je više dosadno. Hajde da se udruženja ne bave samo socijalnim pitanjima, nego da imaju reprezentativnost i u svojim stavovima”.
U svet umetnosti Kosta je ušao zahvaljujući dedi Miroslavu Miki Ristiću, književniku, upravniku i reditelju pozorišta u Jagodini.
– Deda je kao 19- godišnjak bio na Golom otoku. Tamo je sa drugim zarobljenicima igrao u pozorišnim predstavama. Kada je izašao, diplomirao je književnost. Napisao je knjigu „Goli” (Narodna knjiga), o otoku koji je bio tragedija i za one koji su uhapšeni i za one koji su hapsili... Deda je hteo da idem na audiciju u dramsku sekciju, a kako sam se bavio košarkom i matematikom (kasnije i u Matematičkoj gimnaziji), nisam hteo da idem na audiciju, jer sam imao trening. Deda i mama su poslali drugaricu da me izvuče sa treninga i tako sam završio u dramskom studiju. Tako je sve počelo i danas je film moj izbor – kaže Ristić, čiji debitantski film uskoro ide na dečje festivale u Češkoj i Italiji. „Očekuju nas i drugi festivali, radimo u tom smislu strategiju sa Filmskim centrom Srbije.”
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
