Субота, 04.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа
46. ФЕСТ

Слобода је тамо где је мама

Желели смо да направимо филмску бајку – каже Коста Ристић, редитељ филма „Бандити у потрази за мамом”, добитник „Политикине” награде „Милутин Чолић”
Слобода је тамо где је мама
Ко­ста Ри­стић (Фо­то Д. Ла­кић)

По­ли­ти­ки­на на­гра­да „Ми­лу­тин Чо­лић”, ко­ја но­си име по ду­го­го­ди­шњем кри­ти­ча­ру на­шег ли­ста и осни­ва­чу Фе­ста, при­па­ла је Ко­сти Ри­сти­ћу за филм „Бан­ди­ти у по­тра­зи за ма­мом”. Јед­но­гла­сну од­лу­ку до­нео је жи­ри у са­ста­ву: Го­ран Па­ска­ље­вић, ре­ди­тељ, Ду­брав­ка Ла­кић, филм­ски кри­ти­чар „По­ли­ти­ке” и Бо­јан Ву­ле­тић, ре­ди­тељ. 

– Мно­го ми је дра­га „По­ли­ти­ки­на” на­гра­да. „По­ли­ти­ка” се чи­та у мо­јој ку­ћи и ње­на уло­га је ва­жна у из­град­њи на­шег мо­дер­ног дру­штва. Та­ко­ђе, Фест је за ме­не увек био пра­зник у чи­је вре­ме сам тра­жио оправ­да­не из­о­стан­ке из шко­ле – ка­же за наш лист Ко­ста Ри­стић (1990, Кра­гу­је­вац).

Ње­го­ва со­ци­јал­на дра­ма о од­ра­ста­њу пра­ти тро­ји­цу бра­ће и се­стру из ром­ске по­ро­ди­це Га­рип (Кри­сти­јан, Емран, Еди и Су­ни­та), ко­ји због ком­пли­ко­ва­них по­ро­дич­них од­но­са жи­ве том­со­је­ров­ским де­тињ­ством; бе­же из шко­ле и жи­ве на ули­ца­ма и за­би­ти­ма Бе­о­гра­да. Ка­да упад­ну у ло­ше дру­штво, де­ве­то­го­ди­шњи Кри­сти­јан би­ва при­мо­ран да тра­жи мај­ку ко­ја их је оста­ви­ла, не би ли бра­ћу и се­стру из­вео из До­ма...

– То уса­мље­но де­те је у по­тра­зи за љу­ба­вљу, за сво­јим ме­стом под сун­цем, а све то сим­бо­ли­зу­је ма­ма. Љу­бав је где је ма­ма, сло­бо­да је на кра­ју та­мо где је ма­ма. Упо­знао сам Кри­сти­ја­на у књи­жа­ри „Ба­ра­ба” на Дор­ћо­лу, где се он мо­тао и по­че­ли смо да се дру­жи­мо, а да­нас се сви мо­ји дру­га­ри дру­же са њим. Он и ње­го­ва бра­ћа иду у шко­лу и има­ју сво­ју ку­ћу. Ипак, због не­ких си­ту­а­ци­ја скли­зну на мар­ги­ну дру­штва. При­ка­за­ли смо узрок ко­ји мо­же да пре­ра­сте у про­блем, али не мо­ра, у за­ви­сно­сти од то­га ка­ко ће дру­штво да ре­а­гу­је, по­себ­но кад се ви­ди ко­ли­ко су то див­на и та­лен­то­ва­на де­ца – ка­же Ко­ста Ри­стић, до­да­ју­ћи да су „ин­ве­сти­то­ри” сру­ши­ли њи­хо­ву ку­ћи­цу на Дор­ћо­лу и да ју­на­ци фил­ма да­нас жи­ве у кон­теј­не­ру без стру­је и во­де.

– Филм ни­је до­ку­мен­тар­ни да би­смо мо­гли да до­ба­ци­мо ма­ло да­ље, да би­смо оти­шли у бај­ку а не са­мо да кон­ста­ту­је­мо ста­ње. Дру­жи­ли смо се са овом по­ро­ди­цом це­ло ле­то, игра­ли са њи­ма фуд­бал, ку­па­ли на Са­ви. Од­јед­ном се њи­хо­ва ма­ма по­ја­ви­ла и од­ве­ла их на Ко­со­ву код бра­та на свад­бу. По­сле два да­на Кри­сти­јан ме је по­звао и ре­као да су оста­ли без па­ра и пи­тао да до­ђем по њих. То сам и учи­нио. Ми зна­мо и озбиљ­но да при­ча­мо и да иза­ђе­мо уве­че. Пра­тим њи­хо­ву си­ту­а­ци­ју. Тре­ба да се шко­лу­ју и раз­ви­ја­ју. Мо­ра­ју да бу­ду не­за­ви­сни. Не­што смо и жр­тво­ва­ли у фил­му, мо­жда не­ку атрак­тив­ност да би искра ко­ју има­ју оста­ла ка­ква је­сте – ка­же Ко­ста Ри­стић.  

У фил­му, до­да­је, има са­мо јед­на сце­на ко­ја се ба­ви ром­ским на­чи­ном жи­во­та. „Тре­ти­ра­ли смо их као обич­ну, си­ро­ма­шну де­цу. Нај­дра­же ми је кад ми љу­ди ка­жу да их је филм под­се­тио на де­тињ­ство. Ме­ни баш то не­до­ста­је: игра­ње фуд­ба­ла иза згра­де, аван­ту­ре, упа­да­ње у про­бле­ме. Ре­као ми је друг: Па они су као ја! Хтео сам да ис­при­чам и не­ку сво­ју при­чу”, ка­же ре­ди­тељ.

Наш са­го­вор­ник је сво­је­вре­ме­но пи­сао о при­ва­ти­за­ци­ји Ава­ла фил­ма и уче­ство­вао у од­бра­ни би­о­ско­па „Зве­зда”. Ка­же да смо кроз исто­ри­ју по­ка­за­ли да мо­же­мо мно­го да ура­ди­мо и не­ве­ро­ват­но му је да сад не мо­же­мо ви­ше кад има­мо бо­ље тех­нич­ке мо­гућ­но­сти. „Не­мо­гу­ће је да су на­ши пре­ци с крам­пом и при­ми­тив­ним ком­бај­ном мо­гли ви­ше од нас, ка­да ми све то мо­же­мо 20 пу­та бр­же. Са­мо је ствар у раз­је­ди­ње­но­сти”, сма­тра Ри­стић. 

Го­во­ре­ћи о са­да­шњој си­ту­а­ци­ји у ки­не­ма­то­гра­фи­ји, ка­же: „Не бих да се жа­лим, Филм­ски цен­тар ра­ди пу­ном па­ром. Све је бо­љи сва­ке го­ди­не и све је ви­ше нов­ца за фил­мо­ве. Ва­жни­је је да ја­ча­мо удру­же­ња, филм­ску за­јед­ни­цу, да пра­ви­мо но­ва те­ла за ди­стри­бу­ци­ју фил­мо­ва. Умет­ни­ци ко­ји су ство­ри­ли ки­не­ма­то­гра­фи­ју учи­ни­ли су то уз ен­ту­зи­ја­зам. Мо­же­мо да ку­ка­мо, али то је ви­ше до­сад­но. Хај­де да се удру­же­ња не ба­ве са­мо со­ци­јал­ним пи­та­њи­ма, не­го да има­ју ре­пре­зен­та­тив­ност и у сво­јим ста­во­ви­ма”. 

У свет умет­но­сти Ко­ста је ушао за­хва­љу­ју­ћи де­ди Ми­ро­сла­ву Ми­ки Ри­сти­ћу, књи­жев­ни­ку, управ­ни­ку и ре­ди­те­љу по­зо­ри­шта у Ја­го­ди­ни. 

– Де­да је као 19- го­ди­шњак био на Го­лом ото­ку. Та­мо је са дру­гим за­ро­бље­ни­ци­ма играо у по­зо­ри­шним пред­ста­ва­ма. Ка­да је иза­шао, ди­пло­ми­рао је књи­жев­ност. На­пи­сао је књи­гу „Го­ли” (На­род­на књи­га), о ото­ку ко­ји је био тра­ге­ди­ја и за оне ко­ји су ухап­ше­ни и за оне ко­ји су хап­си­ли... Де­да је хтео да идем на ауди­ци­ју у драм­ску сек­ци­ју, а ка­ко сам се ба­вио ко­шар­ком и ма­те­ма­ти­ком (ка­сни­је и у Ма­те­ма­тич­кој гим­на­зи­ји), ни­сам хтео да идем на ауди­ци­ју, јер сам имао тре­нинг. Де­да и ма­ма су по­сла­ли дру­га­ри­цу да ме из­ву­че са тре­нин­га и та­ко сам за­вр­шио у драм­ском сту­ди­ју. Та­ко је све по­че­ло и да­нас је филм мој из­бор – ка­же Ри­стић, чи­ји де­би­тант­ски филм уско­ро иде на деч­је фе­сти­ва­ле у Че­шкој и Ита­ли­ји. „Оче­ку­ју нас и дру­ги фе­сти­ва­ли, ра­ди­мо у том сми­слу стра­те­ги­ју са Филм­ским цен­тром Ср­би­је.”

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.