Слобода је тамо где је мама
Политикина награда „Милутин Чолић”, која носи име по дугогодишњем критичару нашег листа и оснивачу Феста, припала је Кости Ристићу за филм „Бандити у потрази за мамом”. Једногласну одлуку донео је жири у саставу: Горан Паскаљевић, редитељ, Дубравка Лакић, филмски критичар „Политике” и Бојан Вулетић, редитељ.
– Много ми је драга „Политикина” награда. „Политика” се чита у мојој кући и њена улога је важна у изградњи нашег модерног друштва. Такође, Фест је за мене увек био празник у чије време сам тражио оправдане изостанке из школе – каже за наш лист Коста Ристић (1990, Крагујевац).
Његова социјална драма о одрастању прати тројицу браће и сестру из ромске породице Гарип (Кристијан, Емран, Еди и Сунита), који због компликованих породичних односа живе томсојеровским детињством; беже из школе и живе на улицама и забитима Београда. Када упадну у лоше друштво, деветогодишњи Кристијан бива приморан да тражи мајку која их је оставила, не би ли браћу и сестру извео из Дома...
– То усамљено дете је у потрази за љубављу, за својим местом под сунцем, а све то симболизује мама. Љубав је где је мама, слобода је на крају тамо где је мама. Упознао сам Кристијана у књижари „Бараба” на Дорћолу, где се он мотао и почели смо да се дружимо, а данас се сви моји другари друже са њим. Он и његова браћа иду у школу и имају своју кућу. Ипак, због неких ситуација склизну на маргину друштва. Приказали смо узрок који може да прерасте у проблем, али не мора, у зависности од тога како ће друштво да реагује, посебно кад се види колико су то дивна и талентована деца – каже Коста Ристић, додајући да су „инвеститори” срушили њихову кућицу на Дорћолу и да јунаци филма данас живе у контејнеру без струје и воде.
– Филм није документарни да бисмо могли да добацимо мало даље, да бисмо отишли у бајку а не само да констатујемо стање. Дружили смо се са овом породицом цело лето, играли са њима фудбал, купали на Сави. Одједном се њихова мама појавила и одвела их на Косову код брата на свадбу. После два дана Кристијан ме је позвао и рекао да су остали без пара и питао да дођем по њих. То сам и учинио. Ми знамо и озбиљно да причамо и да изађемо увече. Пратим њихову ситуацију. Треба да се школују и развијају. Морају да буду независни. Нешто смо и жртвовали у филму, можда неку атрактивност да би искра коју имају остала каква јесте – каже Коста Ристић.
У филму, додаје, има само једна сцена која се бави ромским начином живота. „Третирали смо их као обичну, сиромашну децу. Најдраже ми је кад ми људи кажу да их је филм подсетио на детињство. Мени баш то недостаје: играње фудбала иза зграде, авантуре, упадање у проблеме. Рекао ми је друг: Па они су као ја! Хтео сам да испричам и неку своју причу”, каже редитељ.
Наш саговорник је својевремено писао о приватизацији Авала филма и учествовао у одбрани биоскопа „Звезда”. Каже да смо кроз историју показали да можемо много да урадимо и невероватно му је да сад не можемо више кад имамо боље техничке могућности. „Немогуће је да су наши преци с крампом и примитивним комбајном могли више од нас, када ми све то можемо 20 пута брже. Само је ствар у разједињености”, сматра Ристић.
Говорећи о садашњој ситуацији у кинематографији, каже: „Не бих да се жалим, Филмски центар ради пуном паром. Све је бољи сваке године и све је више новца за филмове. Важније је да јачамо удружења, филмску заједницу, да правимо нова тела за дистрибуцију филмова. Уметници који су створили кинематографију учинили су то уз ентузијазам. Можемо да кукамо, али то је више досадно. Хајде да се удружења не баве само социјалним питањима, него да имају репрезентативност и у својим ставовима”.
У свет уметности Коста је ушао захваљујући деди Мирославу Мики Ристићу, књижевнику, управнику и редитељу позоришта у Јагодини.
– Деда је као 19- годишњак био на Голом отоку. Тамо је са другим заробљеницима играо у позоришним представама. Када је изашао, дипломирао је књижевност. Написао је књигу „Голи” (Народна књига), о отоку који је био трагедија и за оне који су ухапшени и за оне који су хапсили... Деда је хтео да идем на аудицију у драмску секцију, а како сам се бавио кошарком и математиком (касније и у Математичкој гимназији), нисам хтео да идем на аудицију, јер сам имао тренинг. Деда и мама су послали другарицу да ме извуче са тренинга и тако сам завршио у драмском студију. Тако је све почело и данас је филм мој избор – каже Ристић, чији дебитантски филм ускоро иде на дечје фестивале у Чешкој и Италији. „Очекују нас и други фестивали, радимо у том смислу стратегију са Филмским центром Србије.”
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


