Matematika kao mračna soba
Rešavanje matematičkog problema je kao ulazak u mračnu sobu, u kojoj najpre udaraš o nameštaj tumarajući u tami, ali postepeno pamtiš raspored stvari. A kad posle nekog vremena pronađeš prekidač i uključiš svetlo, uviđaš konkretne predmete o koje si se saplitao.
Ovom metaforom, pozajmljenom od čuvenog matematičara Endrua Vajlsa, Britanac Kit Devlin (71) u razgovoru za „Politiku” objašnjava svoje viđenje nauke kojom se bavi. Devlin, takođe matematičar i profesor Univerziteta Stanford, autor je čak 33 knjige. Jedna od njih, „Nedovršena igra”, objavljena je kod nas, a druga, „U potrazi za Fibonačijem”, uskoro će izaći.
To su neki od razloga zbog kojih je ovaj naučnik, koji od 1987. živi u SAD, nedavno boravio u Srbiji kao gost Centra za promociju nauke i američke ambasade. Tom prilikom je održao, između ostalog, predavanje u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, a obišao je i Matematički institut i Matematičku gimnaziju.
Za naš list, Devlin objašnjava da matematika nije puki proces hladnokrvnog rezonovanja, već uzbudljivo iskustvo koje uključuje i različite emocije – od naleta besa do osećaja zadovoljstva.
„Matematičari za rešavanje problema koriste metafore iz proučavanja fizičkog prostora – bilo da govore o mračnoj sobi ili o istraživanju džungle i penjanju na planinu. Povremeno se upotrebljavaju i borbeni termini, pa se zadatak poredi s bitkom. To nije slučajno jer se mozak matematičara istovremeno bori i istražuje pri rešavanju problema”, objašnjava Devlin.
Iz te borbe, paradoksalno, matematičar najčešće izlazi kao pobednik tek onda kad prestane da misli na problem. Za Devlinovu tvrdnju da velike ideje matematičaru mahom ne padaju na um dok za stolom ispisuje jednačine, postoji sijaset primera – od Arhimedove kade do Njutnove jabuke.
„I ja sam najviše ideja za svoju doktorsku tezu dobijao upravo izlazeći iz kade. Dešavalo mi se da tada nađem rešenje problema koji su me mučili i po devet meseci. Upravo zato smatram da se problem ne rešava tako što se na njega usredsrede misli, već onda kad prestaneš da misliš o njemu i odeš na tuširanje, vožnju bicikla ili se posvetiš nekoj drugoj aktivnosti. Tada do izražaja dolazi kreativnost”, napominje Devlin.
To je ujedno razlog zbog kojeg ovaj matematičar takođe upražnjava brojne fizičke aktivnosti – od planinarenja preko biciklizma do šetnje – ali i sa saradnicima razvija poučne video-igre namenjene deci. Osim namere da im pobude interesovanje za matematiku, Devlin i njegove kolege nastoje da uz taj softver pomognu deci da prebrode „barijeru simbola” – pojavu koja je svojevrsni matematički pandan jezičkoj barijeri.
„Reč je o fenomenu koji su utvrdila istraživanja. U njima su deci davani zadaci koji su podrazumevali praktičnu upotrebu matematike prilikom kupovine. U prodavnici, bez papira i olovke, gotovo sto odsto ispitanika ih je uspešno obavilo. Ali, kada su im nekoliko meseci kasnije dati isti ti zadaci ispisani na papiru, matematičkim simbolima, svega trećina je umela da ih reši. To je barijera simbola koja je zapravo jezički problem. Ako vi i ja razgovaramo uživo, a ja ne znam vaš maternji jezik niti vi moj, možda ćemo se nekako sporazumeti gestovima ili mimikom. Ali, ako se međusobno dopisujemo svako na svom jeziku, onda je to neupotrebljivo”, ističe Devlin.
Upravo zato se video-igre koje on i njegove kolege prave pod okriljem kompanije „BrainQuake” zasnivaju na različitim zadacima – poput slaganja pazli – koji zapravo predstavljaju matematičke probleme.
„Video-igre zapravo imaju istu funkciju kao školski sistem: prvo te nešto nauče, a onda te testiraju da li si to usvojio. Smatram da će njihova upotreba u obrazovanju dobijati na značaju jer stasavaju nove generacije nastavnika koji su ih i sami igrali u detinjstvu”, zaključuje Devlin.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
