Математика као мрачна соба

То су не­ки од раз­ло­га због ко­јих је овај на­уч­ник, ко­ји од 1987. жи­ви у САД, не­дав­но бо­ра­вио у Ср­би­ји као гост Цен­тра за про­мо­ци­ју на­у­ке и аме­рич­ке ам­ба­са­де. Том при­ли­ком је одр­жао, из­ме­ђу оста­лог, пре­да­ва­ње у Срп­ској ака­де­ми­ји на­у­ка и умет­но­сти, а об­и­шао је и Ма­те­ма­тич­ки ин­сти­тут и Ма­те­ма­тич­ку гим­на­зи­ју.

За наш лист, Де­влин об­ја­шња­ва да ма­те­ма­ти­ка ни­је пу­ки про­цес хлад­но­крв­ног ре­зо­но­ва­ња, већ уз­бу­дљи­во ис­ку­ство ко­је укљу­чу­је и раз­ли­чи­те емо­ци­је – од на­ле­та бе­са до осе­ћа­ја за­до­вољ­ства. 

„Ма­те­ма­ти­ча­ри за ре­ша­ва­ње про­бле­ма ко­ри­сте ме­та­фо­ре из про­у­ча­ва­ња фи­зич­ког про­сто­ра – би­ло да го­во­ре о мрач­ној со­би или о ис­тра­жи­ва­њу џун­гле и пе­ња­њу на пла­ни­ну. По­вре­ме­но се упо­тре­бља­ва­ју и бор­бе­ни тер­ми­ни, па се за­да­так по­ре­ди с бит­ком. То ни­је слу­чај­но јер се мо­зак ма­те­ма­ти­ча­ра исто­вре­ме­но бо­ри и ис­тра­жу­је при ре­ша­ва­њу про­бле­ма”, об­ја­шња­ва Де­влин.

Из те бор­бе, па­ра­док­сал­но, ма­те­ма­ти­чар нај­че­шће из­ла­зи као по­бед­ник тек он­да кад пре­ста­не да ми­сли на про­блем. За Де­вли­но­ву тврд­њу да ве­ли­ке иде­је ма­те­ма­ти­ча­ру ма­хом не па­да­ју на ум док за сто­лом ис­пи­су­је јед­на­чи­не, по­сто­ји си­ја­сет при­ме­ра – од Ар­хи­ме­до­ве ка­де до Њут­но­ве ја­бу­ке.

„И ја сам нај­ви­ше иде­ја за сво­ју док­тор­ску те­зу до­би­јао упра­во из­ла­зе­ћи из ка­де. Де­ша­ва­ло ми се да та­да на­ђем ре­ше­ње про­бле­ма ко­ји су ме му­чи­ли и по де­вет ме­се­ци. Упра­во за­то сма­трам да се про­блем не ре­ша­ва та­ко што се на ње­га усред­сре­де ми­сли, већ он­да кад пре­ста­неш да ми­слиш о ње­му и одеш на ту­ши­ра­ње, во­жњу би­ци­кла или се по­све­тиш не­кој дру­гој ак­тив­но­сти. Та­да до из­ра­жа­ја до­ла­зи кре­а­тив­ност”, на­по­ми­ње Де­влин.

То је ујед­но раз­лог због ко­јег овај ма­те­ма­ти­чар та­ко­ђе упра­жња­ва број­не фи­зич­ке ак­тив­но­сти – од пла­ни­на­ре­ња пре­ко би­ци­кли­зма до шет­ње – али и са са­рад­ни­ци­ма раз­ви­ја по­уч­не ви­део-игре на­ме­ње­не де­ци. Осим на­ме­ре да им по­бу­де ин­те­ре­со­ва­ње за ма­те­ма­ти­ку, Де­влин и ње­го­ве ко­ле­ге на­сто­је да уз тај софт­вер по­мог­ну де­ци да пре­бро­де „ба­ри­је­ру сим­бо­ла” – по­ја­ву ко­ја је сво­је­вр­сни ма­те­ма­тич­ки пан­дан је­зич­кој ба­ри­је­ри.

„Реч је о фе­но­ме­ну ко­ји су утвр­ди­ла ис­тра­жи­ва­ња. У њи­ма су де­ци да­ва­ни за­да­ци ко­ји су под­ра­зу­ме­ва­ли прак­тич­ну упо­тре­бу ма­те­ма­ти­ке при­ли­ком ку­по­ви­не. У про­дав­ни­ци, без па­пи­ра и олов­ке, го­то­во сто од­сто ис­пи­та­ни­ка их је успе­шно оба­ви­ло. Али, ка­да су им не­ко­ли­ко ме­се­ци ка­сни­је да­ти исти ти за­да­ци ис­пи­са­ни на па­пи­ру, ма­те­ма­тич­ким сим­бо­ли­ма, све­га тре­ћи­на је уме­ла да их ре­ши. То је ба­ри­је­ра сим­бо­ла ко­ја је за­пра­во је­зич­ки про­блем. Ако ви и ја раз­го­ва­ра­мо ужи­во, а ја не знам ваш ма­тер­њи је­зик ни­ти ви мој, мо­жда ће­мо се не­ка­ко спо­ра­зу­ме­ти ге­сто­ви­ма или ми­ми­ком. Али, ако се ме­ђу­соб­но до­пи­су­је­мо сва­ко на свом је­зи­ку, он­да је то не­у­по­тре­бљи­во”, ис­ти­че Де­влин.

Упра­во за­то се ви­део-игре ко­је он и ње­го­ве ко­ле­ге пра­ве под окри­љем ком­па­ни­је „Bra­in­Qu­a­ke” за­сни­ва­ју на раз­ли­чи­тим за­да­ци­ма – по­пут сла­га­ња па­зли – ко­ји за­пра­во пред­ста­вља­ју ма­те­ма­тич­ке про­бле­ме.

„Ви­део-игре за­пра­во има­ју исту функ­ци­ју као школ­ски си­стем: пр­во те не­што на­у­че, а он­да те те­сти­ра­ју да ли си то усво­јио. Сма­трам да ће њи­хо­ва упо­тре­ба у обра­зо­ва­њу до­би­ја­ти на зна­ча­ју јер ста­са­ва­ју но­ве ге­не­ра­ци­је на­став­ни­ка ко­ји су их и са­ми игра­ли у де­тињ­ству”, за­кљу­чу­је Де­влин.