Gernika u Siriji

Napad na Istočnu Gutu je posle ruske vojne intervencije krajem 2015, koja je preokrenula tok rata, prilika da Asad konačno zaštiti glavni grad i rasturi poslednje veliko uporište pobunjenika.

Sirijski režim ima mnogo razloga da se obračunava sa raznim grupama koje su, uz podršku Zapada, sedam godina pokušavale da ga sruše, ali Ujedinjene nacije, SAD i mnoge druge zemlje smatraju da u operacijama strada nedopustivo veliki broj civila.

Organizacije za ljudska prava procenjuju da je u području istočno od Damaska, sa populacijom od nekih 400.000 stanovnika, ubijeno više od hiljadu osoba, od kojih je svako deseto dete. Preživeli nemaju hrane ni vode. „Pakao na zemlji”, opisuje situaciju generalni sekretar UN Antonio Guteres.

Ofanziva iz vazduha čije su žrtve masovno civili ne može ničim da se pravda, kao ni uloga Asadovih saveznika iz Rusije. Napadi su „legalno i moralno nedopustivi”, kaže šef organizacije UN za ljudska prava Zeid el Huseini.

Doprinos masakru nedužnih daju i pobunjenici. Odbili su ponudu da, zajedno sa porodicama i uz lično naoružanje, napuste enklavu bezbednim rutama koje je režim otvorio. Rešeni su da se „bore do kraja” svesni toga da bi, posle gubitka Alepa decembra 2016, pad Gute faktički bio njihov kraj.

Međunarodna zajednica je nemoćna da zaustavi osvetoljubivi pohod Asadovih snaga. Savet bezbednosti je još 24. februara jednoglasno pozvao na jednomesečni prekid vatre. Rusija je, za razliku od 11 ranijih prilika, odustala od veta. Dogovorena je obustava neprijateljstava kako bi doturanje humanitarne pomoći počelo da funkcioniše „bez odlaganja”, ali primirje nikada nije stupilo na snagu.

Lideri SAD i Britanije apelovali su na Rusiju da utiče na sirijskog predsednika da naredi prekid bombardovanja. Uzalud. Masakr danima ne prestaje. Scenario iz Alepa ponavlja se u Guti, gde su humanitarne organizacije danima čekale barem nekoliko sati primirja kako bi isporučile najneophodniju pomoć stanovništvu koje je pretvoreno u kolektivnog taoca.

Deo pomoći je stigao, što je dovoljna mesečna zaliha tek za 12.000 stanovnika, a izveštaji kažu da su mnogima to bili prvi obroci posle nekoliko dana. Problem je što su konvoji pod stalnom pretnjom uprkos garancijama „zainteresovanih strana”, uključujući i Rusiju.

Ponavlja se višegodišnji ritual u sličnim situacijama: pobunjenici optužuju režimske snage, Damask uzvraća da iza pucnjeva na humanitarni konvoj od 13 kamiona Međunarodnog crvenog krsta stoje pobunjenici.

Agencije za pomoć mnogo puta do sada suočavale su se sa nesavladivim preprekama da stanovništvu u okruženju po raznim lokacijama dostave pomoć jer su je lokalni akteri blokirali uprkos zvaničnim saglasnostima.

Od vremena kada je mirovna konferencija u Sočiju krajem januara doživela neuspeh – na razočaranje ruskih organizatora – oružani konflikti su se intenzivirali. Turske snage angažovane su protiv sirijskih Kurda u području grada Afrina, Asadova vojska ne prestaje sa ofanzivom na Istočnu Gutu.

Analitičari procenjuju da je nespremnost Rusije da prekine Asadovu ofanzivu neka vrsta kompenzacije za Soči, ali i prilika za poruku Amerikancima: ako smatrate da su područja istočno od reke Eufrat pod „vašom zaštitom”, onda je zapadna obala „naša”.

Uprkos vazdušnim udarima, predgrađe Damaska nije lako osvojivo jer je uključeno u taktičke i strateške računice drugih zemalja upletenih u konflikt koji je odavno prestao da bude lokalni rat. Da li je to deo plana o podeli Sirije o kome se godinama govori?

Plana po kome bi režim kontrolisao šire područje oko Damaska i oblast oko luke Latakija na Sredozemlju, gde se nalaze ruske baze, Iran bi imao uporišta među šiitima uz podršku libanskih Hezbolaha, pobunjenici neke svoje enklave na istoku, a Turska područja gde su Kurdi?

Eskalacija sirijskog konflikta od početka godine nagoveštava još više sukoba između SAD, Rusije, Irana, Turske, Izraela i njihovih saveznika na terenu. Dok se umnožavaju neuspešni pokušaji svetskih diplomata po Ženevi, Astani, Istanbulu ili Sočiju, Sirijci su sigurne žrtve ciničnih igara regionalnih i velikih sila. Budućnost zasad nudi samo jednu perspektivu: pregovaranje raznih spoljnih aktera sirijskog rata po cenu razaranja Sirije i pogibije njenih stanovnika.