Герника у Сирији
Уколико је рат у Сирији ововековни шпански грађански рат, како процењује британски „Индипендент”, онда су разарања у Источној Гути Герника овог доба.
Јутра 26. априла 1937. авиони нацистичке Немачке и фашистичке Италије су током више од три сата на шпански град бациле 31 тону бомби уништавајући 85 одсто грађевина и убијајући преко 1.650 људи.
Ситуација у Сирији разликује се од оне из 1937. јер је међународна заједница данас у позицији да нешто учини и заустави масовне погибије цивила током бомбардовања која снаге председника Башара ел Асада правдају спречавањем побуњеника да гранатирају оближњи Дамаск и протеривањем екстремиста Исламске државе.
Сиријски режим је четири године држао под опсадом подручје Источне Гуте удаљено само седам километара од Асадовог председничког комплекса у Дамаску.
Напад на Источну Гуту је после руске војне интервенције крајем 2015, која је преокренула ток рата, прилика да Асад коначно заштити главни град и растури последње велико упориште побуњеника.
Сиријски режим има много разлога да се обрачунава са разним групама које су, уз подршку Запада, седам година покушавале да га сруше, али Уједињене нације, САД и многе друге земље сматрају да у операцијама страда недопустиво велики број цивила.
Организације за људска права процењују да је у подручју источно од Дамаска, са популацијом од неких 400.000 становника, убијено више од хиљаду особа, од којих је свако десето дете. Преживели немају хране ни воде. „Пакао на земљи”, описује ситуацију генерални секретар УН Антонио Гутерес.
Офанзива из ваздуха чије су жртве масовно цивили не може ничим да се правда, као ни улога Асадових савезника из Русије. Напади су „легално и морално недопустиви”, каже шеф организације УН за људска права Зеид ел Хусеини.
Допринос масакру недужних дају и побуњеници. Одбили су понуду да, заједно са породицама и уз лично наоружање, напусте енклаву безбедним рутама које је режим отворио. Решени су да се „боре до краја” свесни тога да би, после губитка Алепа децембра 2016, пад Гуте фактички био њихов крај.
Међународна заједница је немоћна да заустави осветољубиви поход Асадових снага. Савет безбедности је још 24. фебруара једногласно позвао на једномесечни прекид ватре. Русија је, за разлику од 11 ранијих прилика, одустала од вета. Договорена је обустава непријатељстава како би дотурање хуманитарне помоћи почело да функционише „без одлагања”, али примирје никада није ступило на снагу.
Лидери САД и Британије апеловали су на Русију да утиче на сиријског председника да нареди прекид бомбардовања. Узалуд. Масакр данима не престаје. Сценарио из Алепа понавља се у Гути, где су хуманитарне организације данима чекале барем неколико сати примирја како би испоручиле најнеопходнију помоћ становништву које је претворено у колективног таоца.
Део помоћи је стигао, што је довољна месечна залиха тек за 12.000 становника, а извештаји кажу да су многима то били први оброци после неколико дана. Проблем је што су конвоји под сталном претњом упркос гаранцијама „заинтересованих страна”, укључујући и Русију.
Понавља се вишегодишњи ритуал у сличним ситуацијама: побуњеници оптужују режимске снаге, Дамаск узвраћа да иза пуцњева на хуманитарни конвој од 13 камиона Међународног црвеног крста стоје побуњеници.
Агенције за помоћ много пута до сада суочавале су се са несавладивим препрекама да становништву у окружењу по разним локацијама доставе помоћ јер су је локални актери блокирали упркос званичним сагласностима.
Од времена када је мировна конференција у Сочију крајем јануара доживела неуспех – на разочарање руских организатора – оружани конфликти су се интензивирали. Турске снаге ангажоване су против сиријских Курда у подручју града Африна, Асадова војска не престаје са офанзивом на Источну Гуту.
Аналитичари процењују да је неспремност Русије да прекине Асадову офанзиву нека врста компензације за Сочи, али и прилика за поруку Американцима: ако сматрате да су подручја источно од реке Еуфрат под „вашом заштитом”, онда је западна обала „наша”.
Упркос ваздушним ударима, предграђе Дамаска није лако освојиво јер је укључено у тактичке и стратешке рачунице других земаља уплетених у конфликт који је одавно престао да буде локални рат. Да ли је то део плана о подели Сирије о коме се годинама говори?
Плана по коме би режим контролисао шире подручје око Дамаска и област око луке Латакија на Средоземљу, где се налазе руске базе, Иран би имао упоришта међу шиитима уз подршку либанских Хезболаха, побуњеници неке своје енклаве на истоку, а Турска подручја где су Курди?
Ескалација сиријског конфликта од почетка године наговештава још више сукоба између САД, Русије, Ирана, Турске, Израела и њихових савезника на терену. Док се умножавају неуспешни покушаји светских дипломата по Женеви, Астани, Истанбулу или Сочију, Сиријци су сигурне жртве циничних игара регионалних и великих сила. Будућност засад нуди само једну перспективу: преговарање разних спољних актера сиријског рата по цену разарања Сирије и погибије њених становника.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


