Izbliza o Baskijatovom vremenu slobode

U centru diskusije upravo je i bio Sarin film o Baskijatu u kojem govori o nasleđu umetnika za kojeg se vezuje savršenstvo ulične umetnosti, urbano lutanje, grafiti, Endi Vorhol, divlji i slobodan način života u Njujorku sedamdesetih godina prošlog veka. Pokazuje pulsiranje te umetničke scene kojoj je i sama pripadala, šalje svojevrsno ljubavno pismo prijatelju kojeg je smatrala mešavinom Remboa i Mocarta, ali i vremenu slobode koje je nestalo. Fokusirajući se na Baskijatove početke, na dane kada još uvek nije bio slavan Sara Drajver oživljava drugarsko sećanja na tog „Crnog Pikasa“. Nekako drugačije i sveže i izvan onih dobro poznatih biografskih podataka o: uticaju koji je na njega imala njegova porodica haićansko-portorikanskog porekla, o prvim grafitima potpisivanim sa SAMO (Same Old Shit), slikama i crtežima punim simbola i natpisa sa kojima je ukazivao na fenomene rasne i klasne razlike u Americi i na preokupaciju sopstvenim rasnim poreklom, o vrhuncu umetničke slave obeležene njegovom hrabrošću i snagom, o njegovoj tragičnoj smrti u (tek) 27. godini...

O Žan-Mišelu Baskijatu (1960–1988) pišu se i dalje doktorske teze, ozbiljni umetnički eseji i studije, snimaju filmovi i čini se da se sve o njemu zna. Film Drajverove ipak otvara neka nova polja i uglove gledanja. Poput onog da su Baskijata mnogi smatrali umetnikom grafita, ali da to on nije bio. Drajverova na zanimljiv način pokazuje da je Baskijat zapravo bio pesnik koji je svoju poeziju pisao na zidovima. Obrazlažući ovu tezu i tokom razgovora, Drajverova je rekla da se Baskijat stalno šetao oko Menhetna, pisao po zidovima veoma blizu galerija oko kojih su umetnici i ljudi od umetnosti uglavnom živeli i radili. Oslikavajući zidove tim svojim „stihovima“ upravo je njima i slao poruke i ukazivao na stvari o kojima treba misliti.

– Njujork je tih godina bio grad u kojem niko nije želeo da živi. Imali smo umetničku zajednicu, bili smo u njoj svi bliski delimično i zbog opasnosti jer je grad tada izgledao kao igralište bez pravila od čega su se i policajci plašili, bilo je mnogo i droge, a početkom osamdesetih smo počeli i da gubimo prijatelje zbog toga (i Baskijatova smrt je posledica predoziranja, prim. aut.). Ta naša umetnička zajednica je bila mala, svi smo se znali, a sa Baskijatom koji je i svojim izgledom uvek bio poseban, stalno smo se sretali. Sećam se dana kada smo sa Džimom Džarmušom snimali film „Stalni odmor“, a Žan-Mišel stalno spavao na podu pa smo morali da ga budimo da bismo nastavili snimanja, rekla je Sara Drajver objašnjavajući i to kako se svako sa svojom umetnošću impregnirao u zajednicu u kojoj je svako pokušavao da bude pionir u svojoj umetnosti.

Drajverova je i rečima, ali i svojim filmom dokazala da je jedino Žan-Mišelu Baskijatu pošlo za rukom da to i postigne, vraćajući i sebe i publiku u njegove kasne tinejdžerske dane i otkrivajući one male, fine detalje iz njegovog zajedničkog života sa devojkom Aleksis Adler.

I Adlerova je prisustvovala i projekciji filma i panel diskusiji tokom koje se moglo saznati koliko je Drajverova pronašla „blaga“ u njenoj ličnoj arhivi. Tu su i Baskijatove note, tekstovi koje je pisao, kutija puna Aleksisinih haljina koje je on oslikavao. Jednom rečju, tu je baš taj Baskijatov početak. Zajedno sa Aleksis Adler, u prvoj kući u kojoj su zajednički živeli, u kojoj je on, kako je to rekla Adlerova, „našao sigurno mesto gde je mogao slobodno da slika bilo gde – po zidovima, podovima, vratima kupatila, po mojoj odeći“.

U filmu Drajverove ne čuje se glas samog Žan-Mišela Baskijata. Rediteljkina namera je bila da on u filmu egzistira kao neka vrsta duha, ali i da pokaže da u vreme kada je Baskijat počinjao on nije bio u fokusu pažnje javnosti. Otuda iz tog perioda ne postoji ni jedan audio-dokument o njemu. Ono što postoji jeste apsolutno poštovanje Sare Drajver prema njegovom portretu koji je ovim svojim novim filmom „naslikala“.