Moj pr­vi dvor bio je ša­tor

Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić ro­đen je 1888. na Ce­ti­nju, kao dru­gi sin kne­za Pe­tra Ka­ra­đor­đe­vi­ća i Lju­bi­ce Zor­ke, naj­sta­ri­je ćer­ke cr­no­gor­skog kne­za Ni­ko­le Pr­vog Pe­tro­vi­ća. Upi­san je u Im­pe­ra­tor­sku ško­lu prav­nih na­u­ka u Sankt Pe­ter­bur­gu. Na­kon Maj­skog pre­vra­ta, obra­zu­je se u Sr­bi­ji, a de­cem­bra 1903. u či­nu re­do­va stu­pa u 6. pe­ša­dij­ski puk „Kra­lje­vi­ća Alek­san­dra”. 

– Igrom sud­bi­ne, Alek­san­dar Pr­vi du­žno­sti je pre­u­zi­mao u tre­nu­ci­ma pre­sud­nim po bu­duć­nost Sr­bi­je: u do­mo­vi­nu je kro­čio na­kon Maj­skog pre­vra­ta, u je­ku bor­be za me­đu­na­rod­no pri­zna­nje no­ve di­na­sti­je; re­for­ma­ma voj­ske pri­stu­pio je u vre­me Ca­rin­skog ra­ta i Anek­si­o­ne kri­ze; ru­ko­vod­stvo nad Ar­mi­jom pri­mio je to­kom bal­kan­skih ra­to­va; pred Sa­ra­jev­ski aten­tat, Jul­sku kri­zu i iz­bi­ja­nje Ve­li­kog ra­ta, po­stao je za­po­ved­nik ce­lo­kup­ne voj­ske. U 24. go­di­ni, bez ika­kvog rat­nog is­ku­stva, u či­nu ma­jo­ra, pri­mio je ko­man­du nad jed­nom ar­mi­jom, a dve go­di­ne ka­sni­je i nad ce­lo­kup­nom voj­skom, ka­da je imao sre­ću da bu­de okru­žen voj­sko­vo­đa­ma po­put Ra­do­mi­ra Put­ni­ka, Ži­vo­ji­na Mi­ši­ća, Ste­pe Ste­pa­no­vi­ća, Pe­tra Bo­jo­vi­ća. Ova­kvo okru­že­nje do­pri­ne­lo je po­be­di kod Ku­ma­no­va, oslo­ba­đa­nju Sko­plja, Pri­le­pa, Bi­to­lja, po­be­di kod Bre­gal­ni­ce – is­ti­če Bog­da­no­vić. 

U naj­te­žim rat­nim tre­nu­ci­ma, ka­ko do­da­je, Alek­san­dar Pr­vi de­lio je sud­bu obič­nih voj­ni­ka i obi­la­zio je nji­ho­ve re­do­ve. Ne­po­sred­no na­kon pro­bo­ja So­lun­skog fron­ta, na­re­dio je da se na ko­ti 1521, na vr­hu Kaj­mak­ča­la­na, po­dig­ne spo­men-ka­pe­la sa po­sve­tom: „Mo­jim div-ju­na­ci­ma, ne­u­stra­ši­vim i ver­nim, ko­ji gru­di­ma svo­jim otvo­ri­še vra­ta slo­bo­di i osta­še ov­de kao več­ni stra­ža­ri na pra­gu Otadž­bi­ne”.

– Alek­san­drov voj­nič­ki ka­rak­ter mo­žda je naj­bo­lje opi­sa­la Fran­cu­ski­nja Klod Elan u knji­zi o na­šem kra­lju: „Alek­san­dar je šest go­di­na pro­ži­veo na boj­nom po­lju. 'Moj pr­vi dvor je bio ša­tor', vo­leo je ka­sni­je da ka­že. Tu se on stvar­no i for­mi­rao. Uosta­lom, kao i nje­gov otac, ro­đen je kao voj­nik; imao je ose­ćaj za di­sci­pli­nu, slu­žio se di­rekt­nim, ener­gič­nim me­to­da­ma. Nje­mu su za­me­ra­li da dr­ža­vom upra­vlja kao ka­sar­nom, osla­nja­ju­ći se na voj­sku jer je ona kon­kret­na sna­ga bez ko­je ne mo­že po­sto­ja­ti istin­ska vlast, a ko­ja je do­volj­na da je osi­gu­ra – pod­se­ća Bog­da­no­vić.

Knji­ga do­no­si i fo­to­gra­fi­je s kra­lje­ve svad­be, ko­ji je in­kog­ni­to 1922. ot­pu­to­vao u po­se­tu ru­mun­skom kra­lju Fer­di­nan­du Pr­vom, gde se ve­rio s nje­go­vom ćer­kom Ma­ri­jom. Svad­ba je bi­la u Be­o­gra­du, a ce­re­mo­ni­ju su pra­ti­li me­di­ji iz ce­le Evro­pe. Ta ve­li­ka ko­lek­ci­ja sli­ka je sa­ču­va­na.

– Alek­san­dar Pr­vi re­ša­vao je niz me­đu­dr­žav­nih pro­ble­ma. Odr­ža­va­nje do­brih od­no­sa sa Fran­cu­skom, stal­ne ten­zi­je sa Ita­li­jom, pri­bli­ža­va­nje Ne­mač­koj, pred­sta­vlja­le su sa­mo deo nje­go­vih oba­ve­za. Tru­dio se da us­po­sta­vi što bo­lje me­đu­su­sed­ske od­no­se. Usred bor­be za oja­ča­nje sta­tu­sa ze­mlje, Alek­san­dar je če­tvr­tog ok­to­bra 1934. oti­šao u zva­nič­nu po­se­tu Fran­cu­skoj. De­ve­tog ok­to­bra, u Mar­se­lju na kra­lja je iz­vr­šen aten­tat. Na sa­hra­nu i is­pra­ćaj do Oplen­ca do­šle su kru­ni­sa­ne gla­ve i pred­sed­ni­ci sko­ro svih dr­ža­va Evro­pe. Fo­to­gra­fi­je i film­ski ma­te­ri­jal ko­ji su za­be­le­ži­li sa­hra­nu Alek­san­dra Pr­vog pred­sta­vlja­ju ve­ro­vat­no jed­nu od naj­ve­ćih zbir­ki kod nas – ka­že Bran­ko Bog­da­no­vić.