Lakrdija od priče

U ok­to­bru 1989. raz­go­va­rao sam u Mo­skvi sa ko­man­dan­tom he­mij­skih je­di­ni­ca so­vjet­ske ar­mi­je, ge­ne­ral-pot­pu­kov­ni­kom Sta­ni­sla­vom V. Pe­tro­vom. Ge­ne­ral Pe­trov, ina­če ro­đen 1939. u Gor­kom na Vol­gi, je na­kon de­set raz­re­da sred­nje ško­le za­vr­šio voj­no-he­mij­sko uči­li­šte u Sa­ra­to­vu, a go­di­ne 1971. za­vr­ša­va i aka­de­mi­ju he­mij­skih tru­pa „Mar­šal Ti­mo­šen­ko”.

Go­di­ne 1980. Pe­trov je za­vr­šio i ge­ne­ral­štab­nu aka­de­mi­ju „Kli­ment Vo­ro­ši­lov”. Ve­li­ki in­ter­vju sa ko­man­dan­tom so­vjet­skih he­mij­skih sna­ga ob­ja­vio sam u za­gre­bačkom „Da­na­su” 3. oktobra 1989. go­di­ne, a po­vod je bi­la zva­nič­na od­lu­ka Mo­skve da jed­no­stra­no poč­ne s uni­šta­va­njem svih za­li­ha he­mij­skog oruž­ja, bez ob­zi­ra na to ho­će li i dru­ge ze­mlje sle­di­ti taj pri­mer.

Na­i­me, tre­ba se pri­se­ti­ti iz­ja­ve ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra CK KPSS Mi­ha­i­la Gor­ba­čo­va ko­ji je još 15. ja­nu­a­ra 1986. re­kao ka­ko So­vjet­ski Sa­vez sma­tra re­al­nim da se sve za­li­he he­mij­skog oruž­ja u sve­tu uni­šte do kra­ja 20. ve­ka.  Od te iz­ja­ve Gor­ba­čo­va kre­nu­le su po­li­tič­ke ini­ci­ja­ti­ve Mo­skve da se ta ide­ja i ostva­ri, ali od­go­vo­ra sa Za­pa­da sko­ro da i ni­je bi­lo. U to vre­me Ame­ri­kan­ci su u Ala­ba­mi pro­iz­vo­di­li ner­vne boj­ne otro­ve, ko­je su za­tim usa­vr­ša­va­li u Ko­lo­ra­du.

Ar­se­na­li u Ed­ger­vu­du bi­li su cen­tar za is­tra­ži­va­nja boj­nih otro­va sa 5000 za­po­sle­nih struč­nja­ka. Ar­se­nal „Pajn Blaf” u Ar­ka­zan­su imao je ka­pa­citet pro­iz­vod­nje od 4000 to­na boj­nih otro­va go­di­šnje sa oko 2000 zaposlenih. U Den­ve­ru u Ko­lo­ra­du pro­iz­vo­dio se boj­ni otrov „sa­rin”, fa­bri­ka u Nju­por­tu, In­dij­a­na, ra­di­la je boj­ne otro­ve ve-iks, dok se na po­li­go­nu Da­gve­ja, Utah, is­pi­ti­va­njem boj­nih otro­va ba­vi­lo oko 2000 struč­nja­ka.

Bi­nar­ni pro­gram boj­nih otro­va Ame­ri­kan­ci su po­če­li još 1962. go­di­ne s raz­vo­jem bi­nar­ne avi­on­ske he­mij­ske bom­be da bi ka­sni­je i tak­tič­ke ra­ke­te ti­pa „sar­džent” opre­mi­li bo­je­vim gla­va­ma sa bi­nar­nim otro­vom. U ame­rič­koj voj­noj ško­li za he­mij­sko ra­to­va­nje u Fort Me­kle­la­nu u Ala­ba­mi oni ško­lu­ju ofi­ci­re he­mij­ske stru­ke. Ame­ri­kan­ci for­si­ra­ju bi­nar­ne boj­ne otro­ve, jer su lak­ši za ču­va­nje i skla­di­šte­nje, nji­ho­va pro­iz­vod­nja ni­je za­bra­nje­na po­sto­je­ćim me­đu­na­rod­nim kon­ven­ci­ja­ma, bu­du­ći da se oni sa­sto­je od kom­po­nen­ti ko­je sa­me po se­bi ni­su otrov­ne, a bi­nar­ni otrov na­sta­je tek ka­da se te kom­po­nen­te spo­je.

Sva­ka  ze­mlja ko­ja ima far­ma­ce­ut­sku, ili he­mij­sku in­du­stri­ju, pro­iz­vod­nju đu­bri­va i pe­sti­ci­da, mo­že vr­lo la­ko da na­pra­vi i bi­nar­ne boj­ne otro­ve. Za pro­iz­vod­nju vi­še ni­su po­treb­ni ve­li­ki po­go­ni i objek­ti, sve se to da­nas mo­že na­pra­vi­ti i u ma­lim la­bo­ra­to­ri­ja­ma.  

Naš novinar sa generalom Stanislavom Petrovom u Moskvi 1989. godine (Foto lična arhiva)

Po re­či­ma ge­ne­ra­la Pe­tro­va go­di­ne 1989. za­li­he so­vjet­skog he­mij­skog oruž­ja iz­no­si­le su oko 50.000 to­na, taj po­da­tak Mo­skva je zva­nič­no sa­op­šti­la, baš kao i od­lu­ku da pre­sta­je sa pro­iz­vod­njom he­mij­skog oruž­ja i da po­či­nje nje­go­vo uni­šta­va­nje. SAD ni­su pre­sta­le sa pro­iz­vod­njom boj­nih otro­va, po­sto­je­će za­li­he bi­le su im oko 45.000 to­na, ali su po­ve­ća­va­ne pro­iz­vod­njom upra­vo bi­nar­nih boj­nih otro­va.

So­vje­ti su ta­da u me­stu Ča­pa­jev iz­gra­di­li ve­li­ki obje­kat za uni­šta­va­nje he­mij­skog oruž­ja, a da bi se Za­pad u sve to uve­rio, Mo­skva je još 1987. go­di­ne u Ši­ha­ni­ju pred za­pad­nim di­plo­ma­ta­ma i no­vi­na­ri­ma de­mon­stri­ra­la uni­šta­va­nje ta­da naj­mo­der­ni­jeg he­mij­skog oruž­ja ko­je je bi­lo u ope­ra­tiv­noj upo­tre­bi so­vjet­ske ar­mi­je. So­vjet­ski Sa­vez ni­ka­da ni­je imao he­mij­sko oruž­je van gra­ni­ca SSSR-a, ni u ope­ra­tiv­nim je­di­ni­ca­ma, ni u skla­di­šti­ma. So­vje­ti ni­su ko­ri­sti­li he­mij­sko oruž­je ni u ra­tu u Av­ga­ni­sta­nu. 

Upo­tre­ba he­mij­skog oruž­ja za­bra­nje­na je Ha­škim kon­ven­ci­ja­ma iz 1898. i 1907. te Va­šing­ton­skim i Že­nev­skim pro­to­ko­lom, ali to ni­su pri­hva­ti­le sve ze­mlje. Osim to­ga, efi­ka­snost i de­lo­tvor­nost tih spo­ra­zu­ma, pa i Pa­ri­ske de­kla­ra­ci­je o he­mij­skom oruž­ju iz ja­nu­a­ra 1989. ko­ju je pot­pi­sa­lo 149 dr­ža­va, uma­nju­ju ne­ke ne­pre­ci­zne for­mu­la­ci­je, kao i po­ja­va ne­kih no­vih spe­ci­fič­nih he­mij­skih bor­be­nih sred­sta­va. Že­nev­ski pro­to­kol o he­mij­skom oruž­ju iz 1925. osna­žen je u Pa­ri­zu 1989. ali to je bi­lo lak­še for­mu­li­sa­ti na pa­pi­ru ne­go spro­ve­sti u prak­si. Po­što je he­mij­sko oruž­je, zbog jef­ti­ne pro­iz­vod­nje a stra­vič­nog učin­ka, za­pra­vo, atom­ska bom­ba si­ro­ma­šnih  dr­ža­va.

U po­sled­njih 30 go­di­na ka­da god se ne­ka dr­ža­va na­šla na me­ti sa­ta­ni­za­ci­je, ona je bi­la op­tu­že­na za pro­iz­vod­nju, ili upo­tre­bu boj­nih otro­va. Ni­šta vi­še ne do­pri­no­si lo­šem imi­džu ne­ke ze­mlje ne­go ka­da se ona po­ve­zu­je sa boj­nim otro­vi­ma. Se­ti­mo se dr­žav­nog se­kre­ta­ra SAD Ko­li­na Pa­u­e­la, ko­ji je u Sa­ve­tu bez­bed­no­sti UN ma­hao onom bo­či­com sa na­vod­nim irač­kim boj­nim otro­vom.

Pi­sao sam ta­da u „Po­li­ti­ci” da je to neo­zbilj­no od dr­žav­nog se­kre­ta­ra SAD i biv­šeg ge­ne­ra­la Pa­u­e­la. Isti­na, Irak je ne­ka­da imao boj­ne otro­ve, ali ih je uni­štio po­sle 1991. ni­je ih imao 2003. go­di­ne ka­da je dru­gi put na­pad­nut upra­vo zbog to­ga. Ko­lin Pa­u­el je ka­sni­je u me­mo­a­ri­ma pri­znao da je la­gao. Ira­ča­ne je to ko­šta­lo 500.000 mr­tvih.

Ro­bert Mak­na­ma­ra je u me­mo­a­ri­ma pri­znao da je Ton­kin­ški in­ci­dent iz­mi­šlje­na pri­ča da bi Ame­ri­ka  ušla u rat pro­tiv Se­ver­nog Vi­jet­na­ma. Re­zul­tat: dva mi­li­o­na po­gi­nu­lih Vi­jet­na­ma­ca i 55.000 po­gi­nu­lih Ame­ri­ka­na­ca.

Aten­tat na biv­šeg agen­ta Ser­ge­ja Skri­pa­lja je ope­ra­ci­ja „Pod la­žnom za­sta­vom”. Ko­ja to oba­ve­štaj­na slu­žba u 21. ve­ku vr­ši aten­tat sa boj­nim otro­vom ko­ji osta­vlja tra­go­ve? I za­što bi po­sle to­li­ko go­di­na Mo­skva išla na eli­mi­na­ci­ju po­tro­še­nog agen­ta. Da ni­je Skri­palj mo­žda bio po­li­tič­ki pro­tiv­kan­di­dat Pu­ti­nu na iz­bo­ri­ma? Iz di­ja­spo­re u Bri­ta­ni­ji? Onaj ko je na­vod­no pri­šao klu­pi u par­ku Sol­zbe­ri­ja, klu­pi gde su na­vod­no se­de­li Skri­palj i nje­go­va ćer­ka, taj da bi ih otro­vao mo­rao je da ima za­štit­nu ma­sku, gu­me­no ode­lo i ru­ka­vi­ce. Mo­žda je ta­ko ob­u­čen iza­šao iz tak­si­ja, ili auto­bu­sa i pro­še­tao gra­dom? Ka­kva la­kr­di­ja od sce­na­ri­ja...