Kad običaj odvede pred oltar
Subotica – U ponedeljak ujutru, na prvi dan nakon Uskrsa, dok još praznični mir meštane sela Bajmok zadržava unutar njihovih kuća s porodicom, ulicama počinju da odjekuju topoti konja koji vuku karuce. Zaprežna kola okićena kao i momci koji su posedali po njima. Svi u svečanim narodnim čakširama, belim košuljama, prslucima, šeširima, a na čelu kolone ide muzika, tamburaši i harmonika.
To su momci polivači koji su krenuli da po starom običaju, na prvi dan katoličkog Uskrsa, odu do kuća devojaka i u igri simpatičnog zadevanja devojke poliju vodom. Razna su tumačenja ovog običaja i njegovog porekla, koji se zadržao mahom kod lokalnog bunjevačkog življa, ali je nedvosmislena njegova društvena uloga koju je ispunjavao – da mladi iskažu svoju međusobnu naklonost. Običaj je pre deceniju i po obnovio Bunjevački kulturni centar u Bajmoku, a kako kaže predsednik Branko Pokornić, svake godine sve više mladih se prijavljuje da učestvuje u ovoj veseloj svetkovini.
Običaj nalaže da momci odlaze samo do kuća gde su kapije širom otvorene, što znači da čekaju polivače, ali običaj isto tako „kaže” i da devojke treba da pokušaju da uteknu. Kada ih momci stignu, vode ih do bunara gde ih iz kante poliju vodom, a broj sukanja i bluza koje se posle suše na štriku govori koliko je devojka imala polivača. Devojke momke polivače darivaju jabukama, pomorandžama, a zakite ih i cvećem na reveru. Veseo običaj koji prati igra, kolo, muzika i mladalačka vriska vremenom je dobijao i savremene verzije: devojka bi bila polivena tek lončićem mlake vode ili poprskana parfemom.
Mladi ljudi odavno se na drugačiji način upoznaju i druže, međutim, Dajanu i Kristijana Burzu upravo je običaj polivača upoznao i doveo pred matičara, i to zahvaljujući Bunjevačkom kulturnom centru „Bajmok”, koji godinama neguje ovaj običaj.
„Od malena igram folklor i mi igrači smo pomagali u organizaciji i učestvovali smo u obnavljanju običaja polivača. Moj sadašnji muž nije igrao folklor i pre nije išao s polivačima, ali pre četiri godine poveli su ga drugari koji su učestvovali u tome. Tada smo se prvi put videli i upoznali. Iako smo iz istog sela, pre toga se nismo znali. Posle toga smo nastavili da se dopisujemo, Kristijan se upisao na folklor i mi smo bili sve više zajedno” priča za „Politiku” Dajana Burza.
Prošle godine nije bila angažovana oko polivača jer je bila trudna s ćerkicom, koja sada ima osam meseci, i Dajana se ove godine opet vratila negovanju običaja, ali sada više ne u ulozi devojke koja čeka polivače, već će kod svoje tetke Magde Badić Benčik pomagati devojkama da obuku nošnju, da se doteraju i posle toga da ugoste momke – polivače.
„Moja baka je meni pričala kako su kao mlade na salašima dočekivale momke da dođu u polivače i to je bila prilika da se upoznaju. Svog supruga i ja sam tako upoznala, i ne samo zbog toga što volim običaje, uvek kažem drugaricama da je možda bolje da tako upoznaju dečka jer će odmah znati kakav je, nego preko društvenih mreža gde neće pokazati pravo lice”, smatra Dajana. Ona i suprug i dalje nastupaju na folkloru, i ćerku će, kaže, upisati čim stasa za igru, a u ovakvim posebnim prilikama oblači bakinu nošnju.
Dajana i Kristijan privrženi su starim običajima i životu na selu. Nedavno su uspeli da kupe svoju kuću koju opremaju, imaju okućnicu na kojoj rade zajedno s roditeljima i ne razmišljaju o tome da napuste selo. Dajana s radošću priča da će naredne godine u svojoj kući dočekati Uskrs, a da je sada svekar i svekrva uče običajima pred praznik.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
