Кад обичај одведе пред олтар
Суботица – У понедељак ујутру, на први дан након Ускрса, док још празнични мир мештане села Бајмок задржава унутар њихових кућа с породицом, улицама почињу да одјекују топоти коња који вуку каруце. Запрежна кола окићена као и момци који су поседали по њима. Сви у свечаним народним чакширама, белим кошуљама, прслуцима, шеширима, а на челу колоне иде музика, тамбураши и хармоника.
То су момци поливачи који су кренули да по старом обичају, на први дан католичког Ускрса, оду до кућа девојака и у игри симпатичног задевања девојке полију водом. Разна су тумачења овог обичаја и његовог порекла, који се задржао махом код локалног буњевачког живља, али је недвосмислена његова друштвена улога коју је испуњавао – да млади искажу своју међусобну наклоност. Обичај је пре деценију и по обновио Буњевачки културни центар у Бајмоку, а како каже председник Бранко Покорнић, сваке године све више младих се пријављује да учествује у овој веселој светковини.
Обичај налаже да момци одлазе само до кућа где су капије широм отворене, што значи да чекају поливаче, али обичај исто тако „каже” и да девојке треба да покушају да утекну. Када их момци стигну, воде их до бунара где их из канте полију водом, а број сукања и блуза којe се после сушe на штрику говори колико је девојка имала поливача. Девојке момке поливаче даривају јабукама, поморанџама, а заките их и цвећем на реверу. Весео обичај који прати игра, коло, музика и младалачка вриска временом је добијао и савремене верзије: девојка би била поливена тек лончићем млаке воде или попрскана парфемом.
Млади људи одавно се на другачији начин упознају и друже, међутим, Дајану и Кристијана Бурзу управо је обичај поливача упознао и довео пред матичара, и то захваљујући Буњевачком културном центру „Бајмок”, који годинама негује овај обичај.
„Од малена играм фолклор и ми играчи смо помагали у организацији и учествовали смо у обнављању обичаја поливача. Мој садашњи муж није играо фолклор и пре није ишао с поливачима, али пре четири године повели су га другари који су учествовали у томе. Тада смо се први пут видели и упознали. Иако смо из истог села, пре тога се нисмо знали. После тога смо наставили да се дописујемо, Кристијан се уписао на фолклор и ми смо били све више заједно” прича за „Политику” Дајана Бурза.
Прошле године није била ангажована око поливача јер је била трудна с ћеркицом, која сада има осам месеци, и Дајана се ове године опет вратила неговању обичаја, али сада више не у улози девојке која чека поливаче, већ ће код своје тетке Магде Бадић Бенчик помагати девојкама да обуку ношњу, да се дотерају и после тога да угосте момке – поливаче.
„Моја бака је мени причала како су као младе на салашима дочекивале момке да дођу у поливаче и то је била прилика да се упознају. Свог супруга и ја сам тако упознала, и не само због тога што волим обичаје, увек кажем другарицама да је можда боље да тако упознају дечка јер ће одмах знати какав је, него преко друштвених мрежа где неће показати право лице”, сматра Дајана. Она и супруг и даље наступају на фолклору, и ћерку ће, каже, уписати чим стаса за игру, а у оваквим посебним приликама облачи бакину ношњу.
Дајана и Кристијан привржени су старим обичајима и животу на селу. Недавно су успели да купе своју кућу коју опремају, имају окућницу на којој раде заједно с родитељима и не размишљају о томе да напусте село. Дајана с радошћу прича да ће наредне године у својој кући дочекати Ускрс, а да је сада свекар и свекрва уче обичајима пред празник.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


