Кад оби­чај од­ве­де пред ол­тар

Оби­чај на­ла­же да мом­ци од­ла­зе са­мо до ку­ћа где су ка­пи­је ши­ром отво­ре­не, што зна­чи да че­ка­ју по­ли­ва­че, али оби­чај исто та­ко „ка­же” и да де­вој­ке тре­ба да по­ку­ша­ју да утек­ну. Ка­да их мом­ци стиг­ну, во­де их до бу­на­ра где их из кан­те по­ли­ју во­дом, а број су­ка­ња и блу­за којe се по­сле сушe на штри­ку го­во­ри ко­ли­ко је де­вој­ка има­ла по­ли­ва­ча. Де­вој­ке мом­ке по­ли­ва­че да­ри­ва­ју ја­бу­ка­ма, по­мо­ран­џа­ма, а за­ки­те их и цве­ћем на ре­ве­ру. Ве­сео оби­чај ко­ји пра­ти игра, ко­ло, му­зи­ка и мла­да­лач­ка ври­ска вре­ме­ном је до­би­јао и са­вре­ме­не вер­зи­је: де­вој­ка би би­ла по­ли­ве­на тек лон­чи­ћем мла­ке во­де или по­пр­ска­на пар­фе­мом.

Мла­ди љу­ди одав­но се на дру­га­чи­ји на­чин упо­зна­ју и дру­же, ме­ђу­тим, Да­ја­ну и Кри­сти­ја­на Бур­зу упра­во је оби­чај по­ли­ва­ча упо­знао и до­вео пред ма­ти­ча­ра, и то за­хва­љу­ју­ћи Бу­ње­вач­ком кул­тур­ном цен­тру „Бај­мок”, ко­ји го­ди­на­ма не­гу­је овај оби­чај.

„Од ма­ле­на играм фол­клор и ми игра­чи смо по­ма­га­ли у ор­га­ни­за­ци­ји и уче­ство­ва­ли смо у об­на­вља­њу оби­ча­ја по­ли­ва­ча. Мој са­да­шњи муж ни­је играо фол­клор и пре ни­је ишао с по­ли­ва­чи­ма, али пре че­ти­ри го­ди­не по­ве­ли су га дру­га­ри ко­ји су уче­ство­ва­ли у то­ме. Та­да смо се пр­ви пут ви­де­ли и упо­зна­ли. Иако смо из истог се­ла, пре то­га се ни­смо зна­ли. По­сле то­га смо на­ста­ви­ли да се до­пи­су­је­мо, Кри­сти­јан се упи­сао на фол­клор и ми смо би­ли све ви­ше за­јед­но” при­ча за „По­ли­ти­ку” Да­ја­на Бур­за. 

Про­шле го­ди­не ни­је би­ла ан­га­жо­ва­на око по­ли­ва­ча јер је би­ла труд­на с ћер­ки­цом, ко­ја са­да има осам ме­се­ци, и Да­ја­на се ове го­ди­не опет вра­ти­ла не­го­ва­њу оби­ча­ја, али са­да ви­ше не у уло­зи де­вој­ке ко­ја че­ка по­ли­ва­че, већ ће код сво­је тет­ке Маг­де Ба­дић Бен­чик по­ма­га­ти де­вој­ка­ма да обу­ку но­шњу, да се до­те­ра­ју и по­сле то­га да уго­сте мом­ке – по­ли­ва­че. 

„Мо­ја ба­ка је ме­ни при­ча­ла ка­ко су као мла­де на са­ла­ши­ма до­че­ки­ва­ле мом­ке да до­ђу у по­ли­ва­че и то је би­ла при­ли­ка да се упо­зна­ју. Свог су­пру­га и ја сам та­ко упо­зна­ла, и не са­мо због то­га што во­лим оби­ча­је, увек ка­жем дру­га­ри­ца­ма да је мо­жда бо­ље да та­ко упо­зна­ју деч­ка јер ће од­мах зна­ти ка­кав је, не­го пре­ко дру­штве­них мре­жа где не­ће по­ка­за­ти пра­во ли­це”, сма­тра Да­ја­на. Она и су­пруг и да­ље на­сту­па­ју на фол­кло­ру, и ћер­ку ће, ка­же, упи­са­ти чим ста­са за игру, а у ова­квим по­себ­ним при­ли­ка­ма обла­чи ба­ки­ну но­шњу. 

Да­ја­на и Кри­сти­јан при­вр­же­ни су ста­рим оби­ча­ји­ма и жи­во­ту на се­лу. Не­дав­но су ус­пе­ли да ку­пе сво­ју ку­ћу ко­ју опре­ма­ју, има­ју окућ­ни­цу на ко­јој ра­де за­јед­но с ро­ди­те­љи­ма и не раз­ми­шља­ју о то­ме да на­пу­сте се­ло. Да­ја­на с ра­до­шћу при­ча да ће на­ред­не го­ди­не у сво­јој ку­ћи до­че­ка­ти Ус­крс, а да је са­да све­кар и све­кр­ва уче оби­ча­ји­ма пред пра­зник.