Iz rokenrola se ne ide u penziju
Prošlo je 30 godina otkako je grupa „Supersuckers” nastala u Arizoni i proglasila se najvećim rok bendom na svetu. Smisao za humor i sklonost razuzdanom rokerskom životu, očiti u njihovim stihovima, nisu im pomogli da budu shvaćeni dovoljno ozbiljno da bi im titula bila priznata.
Ali, te su ih osobine, uz njihovu zapaljivu kombinaciju panka, klasičnog roka i kantrija, učinile jednim od omiljenih „malih” bendova. Godišnjicu proslavljaju na putu, turnejom tokom koje će svirati i u Srbiji, čak i u manjim sredinama, Pirotu i Kladovu (danas i sutra), kao i u Novom Sadu (sinoć) i, neizbežno, Beogradu 8. aprila u Kulturnom centru „Grad”. Uoči tih nastupa, pevač i basista benda Edi Spageti kaže da je nakon tri decenije postalo još lakše opravdavati zvanje „prvog među velikanima”.
A da li je otežao onaj vaš đavolski rep (naslov jedne od najpoznatijih pesama benda je „Rođen s repom” – prim. „Politike“) kad hoćete da mahnete njime prkosno?
Godine iskustva olakšavaju izbegavanje klopki koje bavljenje muzikom postavlja, tako da je i rep samo postao laganiji.
Zadržali ste smisao za šalu i provod tokom naleta depresivne muzike iz Sijetla ranih devedesetih. Kasnije ste se odupirali anemičnosti indi roka. Kako se danas borite za ono što smatrate istinskim srcem rokenrola?
Naprosto ne volim da budem deo bilo kakvog „kluba”. I mrzim to što ljudi vole mediokritetsko đubre i što se ono tako dobro prodaje. Gotovo da je uvek bilo tako, pa to i nije neko iznenađenje, ali me i dalje izluđuje.
Da li je rok postao toliko star i uvažen da se smatra neprikladnim, ako peva samo o zabavi, umesto da nudi lična otkrovenja, društvene i političke komentare?
Za sve to ima mesta u rokenrolu. Ja samo ne mislim da to treba da bude jedino čime se jedan bend može baviti. Volim glupu muziku, glupe filmove, glupe knjige. Uživam u stvarima koje su zabavne i smešne. Pokušavam da pišem stihove onoliko pametne koliko ja to uopšte umem, ali sa dozom jedne pojednostavljene gluposti kakva mi godi.
Iako se vaš bend nikada nije bavio politikom u svojim pesmama, svirali ste za razne dobrotvorne, pa i društveno-angažovane svrhe. Nikada niste bili u iskušenju da „propovedate” i kroz muziku?
Ne o bilo čemu naročito važnom. Propovedam o alkoholu, ženama, drogi, ubistvima. I o rokenrolu. O toj temi apsolutno umem da zauzmem propovednički stav!
Kada je objavljen vaš album „Must've Been High”, na kojem ste se okrenuli kantriju, rok puritanci su smatrali greškom, ali je on danas visoko cenjen. Kojim još vašim greškama očekujete da će istorija dati za pravo?
Ha! Celoj našoj karijeri? Čini mi se da smo onoliko dobri koliko je to ijedan bend ikada bio, ali ipak ostajemo fusnota za anegdotu u istoriji rokenrola. To je šteta.
Radili ste s gomilom zanimljivih ljudi, među kojima i s Polom Lirijem iz grupe „Butthole Surfers”. On je stvarao uvrnutu muziku, ali je kao producent i inženjer zvuka sarađivao sa klasičnim rok bendovima, pa i mejnstrim atrakcijama poput U2. Kako je bilo imati ga kao producenta?
Čudno. Ceo taj album koji smo uradili s njim zvuči mi čudno. Ali ne zbog Pola, mi smo bili u čudnom stanju kad smo ga snimali. Te pesme i danas zvuče dobro, ali mi je produkcija nekako čudna. No, Pol je bio sjajan.
Družili ste sa Lemijem iz grupe „Motorhead“ i sa Vilijem Nelsonom. Šta su vas oni naučili o tome kako da vodite nesputan život i u zrelim godinama?
Od njih dvojice sam mnogo toga naučio. Uglavnom kroz uzore koje su oni predstavljali. Sviđa mi se kako nikada nisu ovaj posao videli kao nešto iz čega se ide u penziju. Vili mi je jednom rekao: „Ljudi me uvek pitaju kad ću se povući. Kažem im da sve što ja radim jeste sviranje i igranje golfa. Čega biste od to dvoje želeli da se odreknem?“ .
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
