Из рокенрола се не иде у пензију
Прошло је 30 година откако је група „Supersuckers” настала у Аризони и прогласила се највећим рок бендом на свету. Смисао за хумор и склоност разузданом рокерском животу, очити у њиховим стиховима, нису им помогли да буду схваћени довољно озбиљно да би им титула била призната.
Али, те су их особине, уз њихову запаљиву комбинацију панка, класичног рока и кантрија, учиниле једним од омиљених „малих” бендова. Годишњицу прослављају на путу, турнејом током које ће свирати и у Србији, чак и у мањим срединама, Пироту и Кладову (данас и сутра), као и у Новом Саду (синоћ) и, неизбежно, Београду 8. априла у Културном центру „Град”. Уочи тих наступа, певач и басиста бенда Еди Спагети каже да је након три деценије постало још лакше оправдавати звање „првог међу великанима”.
А да ли је отежао онај ваш ђаволски реп (наслов једне од најпознатијих песама бенда је „Рођен с репом” – прим. „Политике“) кад хоћете да махнете њиме пркосно?
Године искуства олакшавају избегавање клопки које бављење музиком поставља, тако да је и реп само постао лаганији.
Задржали сте смисао за шалу и провод током налета депресивне музике из Сијетла раних деведесетих. Касније сте се одупирали анемичности инди рока. Како се данас борите за оно што сматрате истинским срцем рокенрола?
Напросто не волим да будем део било каквог „клуба”. И мрзим то што људи воле медиокритетско ђубре и што се оно тако добро продаје. Готово да је увек било тако, па то и није неко изненађење, али ме и даље излуђује.
Да ли је рок постао толико стар и уважен да се сматра неприкладним, ако пева само о забави, уместо да нуди лична откровења, друштвене и политичке коментаре?
За све то има места у рокенролу. Ја само не мислим да то треба да буде једино чиме се један бенд може бавити. Волим глупу музику, глупе филмове, глупе књиге. Уживам у стварима које су забавне и смешне. Покушавам да пишем стихове онолико паметне колико ја то уопште умем, али са дозом једне поједностављене глупости каква ми годи.
Иако се ваш бенд никада није бавио политиком у својим песмама, свирали сте за разне добротворне, па и друштвено-ангажоване сврхе. Никада нисте били у искушењу да „проповедате” и кроз музику?
Не о било чему нарочито важном. Проповедам о алкохолу, женама, дроги, убиствима. И о рокенролу. О тој теми апсолутно умем да заузмем проповеднички став!
Када је објављен ваш албум „Must've Been High”, на којем сте се окренули кантрију, рок пуританци су сматрали грешком, али је он данас високо цењен. Којим још вашим грешкама очекујете да ће историја дати за право?
Ха! Целој нашој каријери? Чини ми се да смо онолико добри колико је то иједан бенд икада био, али ипак остајемо фуснота за анегдоту у историји рокенрола. То је штета.
Радили сте с гомилом занимљивих људи, међу којима и с Полом Лиријем из групе „Butthole Surfers”. Он је стварао уврнуту музику, али је као продуцент и инжењер звука сарађивао са класичним рок бендовима, па и мејнстрим атракцијама попут У2. Како је било имати га као продуцента?
Чудно. Цео тај албум који смо урадили с њим звучи ми чудно. Али не због Пола, ми смо били у чудном стању кад смо га снимали. Te песме и данас звуче добро, али ми је продукција некако чудна. Но, Пол је био сјајан.
Дружили сте са Лемијем из групе „Motorhead“ и са Вилијем Нелсоном. Шта су вас они научили о томе како да водите неспутан живот и у зрелим годинама?
Од њих двојице сам много тога научио. Углавном кроз узоре које су они представљали. Свиђа ми се како никада нису овај посао видели као нешто из чега се иде у пензију. Вили ми је једном рекао: „Људи ме увек питају кад ћу се повући. Кажем им да све што ја радим јесте свирање и играње голфа. Чега бисте од то двоје желели да се одрекнем?“ .
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
