Profesoru, s ljubavlju

– Pro­fe­sor Pa­vlo­vić je­dan je od lju­di ko­ji su mi još kao de­te­tu bi­li uzor, svo­jim neo­bič­no bo­ga­tim mu­zič­kim li­kom i svo­jim umet­nič­kim en­tu­zi­ja­zmom. Pru­žao mi je ose­ćaj si­gur­no­sti, ve­ro­vao je u mo­je spo­sob­no­sti i po­dr­ža­vao me je uvek u svim fa­za­ma mog mu­zič­kog od­ra­sta­nja ‒ ka­že Na­ta­ša Velj­ko­vić, ko­ja je pr­vi put s ovim ma­e­strom i or­ke­strom „Sko­vran” na­stu­pi­la kao de­se­to­go­di­šnja­ki­nja, či­me joj je uka­za­no ve­li­ko po­ve­re­nje. 

– To se ne za­bo­ra­vlja i uto­li­ko mi vi­še ne­do­sta­je nje­gov dra­gi lik u da­na­šnjem sve­tu tr­ke za po­vr­šnim, br­zo is­pla­ti­vim uspe­hom. Pro­fe­sor me je na­u­čio da or­ke­star­ski zvuk, čak i kad je sa­mo gu­dač­ki, mo­ra bi­ti cilj kod sva­ke mu­zič­ke pred­sta­ve, taj sa­vr­še­ni zvuk sa­zvuč­ja gu­dač­kog kvar­te­ta, od ko­jeg po­či­nje mu­zi­ka. Čak i kad se ra­di o jed­nom je­di­nom akor­du… Ne­do­sta­je mi pro­fe­sor, nje­go­va lju­bav pre­ma ovoj ze­mlji, nje­go­va hra­brost da osta­ne do­sle­dan svo­jim sta­vo­vi­ma, nje­go­va sprem­nost da po­dr­ži mla­de lju­de u ko­je je ve­ro­vao, i pre sve­ga nje­go­vo ve­li­ko mu­zič­ko ume­će. Je­dan špan­ski ko­mad ko­ji ću so­lo od­svi­ra­ti na kon­cer­tu nje­mu po­sve­ću­jem, kao se­ća­nje na naš kon­cert u Špa­ni­ji, u Pam­plo­ni – ka­že na­ša pi­ja­nist­ki­nja. 

A San­dra Be­lić se pri­se­ća tur­ne­je po Bri­ta­ni­ji, ka­da je, igra­ju­ći u slo­bod­nim tre­nu­ci­ma fud­bal sa čla­no­vi­ma or­ke­stra „Sko­vran”, pro­fe­sor po­vre­dio le­vu ru­ku. – Su­tra­dan smo ima­li kon­cert u ot­me­noj kon­cert­noj sa­li u gra­du Batu. Pro­fe­sor je sto­ič­ki di­ri­go­vao taj kon­cert, a pri to­me je iz­gle­dao po­seb­no ele­gant­no i do­sto­jan­stve­no, ona­ko u be­lom smo­kin­gu i s ru­kom u po­ve­zu. Ni­je do­zvo­lio da ga di­ri­go­va­nje jed­nom ru­kom ome­te i ula­žu­ći svu svo­ju ener­gi­ju u mu­zi­ku ostva­rio je sa or­ke­strom te ve­če­ri iz­van­red­no do­bar kon­cert – pri­ča San­dra Be­lić. 

– Mi smo kao dru­štvo sklo­ni da br­zo za­bo­ra­vlja­mo ve­li­ke lju­de, bi­lo zbog br­zi­ne ži­vo­ta, bi­lo zbog na­vi­ke da sve po­či­nje od nas, da ni­šta pre nas ni­je po­sto­ja­lo – pri­me­ti­će Lju­bi­ša Jo­va­no­vić.

– Umet­nost i obra­zo­va­nje pla­ća­ju vi­so­ku ce­nu za­blu­da i ne­po­što­va­nja tra­di­ci­je ko­ji su stva­ra­li obra­zo­va­ni, vred­ni, ta­len­to­va­ni, ostva­re­ni i pri­zna­ti lju­di. Je­dan od ta­kvih bio je Alek­san­dar Pa­vlo­vić. Ne­pre­gled­na je li­sta onih mu­zi­ča­ra ko­ji su bi­li deo nje­go­vih mu­zič­kih tra­ga­nja, od Sr­bi­je, pre­ko Lon­do­na i evrop­skih i svet­skih omla­din­skih or­ke­sta­ra. Do­pri­nos pro­fe­so­ra srp­skoj mu­zi­ci je ne­mer­ljiv, sa­dr­žan je u pe­da­go­škom ra­du, svet­skim do­me­ti­ma or­ke­stra „Du­šan Sko­vran” ko­ji je de­ce­ni­ja­ma vo­dio, pre­ko za­slu­ga u osni­va­nju Be­mu­sa, kao i Me­đu­na­rod­nog tak­mi­če­nja Mu­zič­ke omla­di­ne – ka­že Jo­va­no­vić. 

Sva­ka reč ko­ju je iz­go­va­rao, sva­ki gest bio je po­ku­šaj da se oču­va ide­al umet­no­sti, pa čak i u vre­me du­bo­ke eko­nom­ske kri­ze, a uz sve to, pru­ža­ju­ći mla­di­ma pri­li­ku da ra­ši­re kri­la i raz­vi­ju svoj ta­le­nat. 

Lju­bi­ša Jo­va­no­vić još ka­že: – Srp­ske kom­po­zi­to­re je po­dr­ža­vao, in­spi­ri­šu­ći ge­ne­ra­ci­je stva­ra­la­ca da kom­po­nu­ju za gu­dač­ki or­ke­star. Na­ta­ša, San­dra i ja smo bi­li deo nje­go­vog umet­nič­kog sve­ta, kao sa­rad­ni­ci i pri­ja­te­lji. Do­pu­štao nam je da se ne sla­že­mo, da ima­mo po­ne­kad i sa­svim su­prot­na mi­šlje­nja i da ih is­ka­zu­je­mo pri­vat­no i jav­no. Umeo je da opro­sti i do­pu­sti vre­me­nu da po­ka­že is­prav­nost ili za­blu­du ne­či­jih sta­vo­va. U du­ši i sr­cu bio je ple­mić ko­ji je ce­log ži­vo­ta ne­go­vao vi­so­ko­pro­fe­si­o­nal­ne sta­vo­ve pre­ma mu­zič­koj umet­no­sti. Vo­le­li bi­smo da ve­ru­je­mo da će u ne­de­lju mo­ći da nas ču­je sa ne­do­dir­lji­vih vi­si­na i da će se bla­go na­sme­ši­ti u znak odo­bra­va­nja i po­dr­ške na­šoj umet­no­sti.