Професору, с љубављу

– Про­фе­сор Па­вло­вић је­дан је од љу­ди ко­ји су ми још као де­те­ту би­ли узор, сво­јим нео­бич­но бо­га­тим му­зич­ким ли­ком и сво­јим умет­нич­ким ен­ту­зи­ја­змом. Пру­жао ми је осе­ћај си­гур­но­сти, ве­ро­вао је у мо­је спо­соб­но­сти и по­др­жа­вао ме је увек у свим фа­за­ма мог му­зич­ког од­ра­ста­ња ‒ ка­же На­та­ша Вељ­ко­вић, ко­ја је пр­ви пут с овим ма­е­стром и ор­ке­стром „Ско­вран” на­сту­пи­ла као де­се­то­го­ди­шња­ки­ња, чи­ме јој је ука­за­но ве­ли­ко по­ве­ре­ње. 

– То се не за­бо­ра­вља и уто­ли­ко ми ви­ше не­до­ста­је ње­гов дра­ги лик у да­на­шњем све­ту тр­ке за по­вр­шним, бр­зо ис­пла­ти­вим успе­хом. Про­фе­сор ме је на­у­чио да ор­ке­стар­ски звук, чак и кад је са­мо гу­дач­ки, мо­ра би­ти циљ код сва­ке му­зич­ке пред­ста­ве, тај са­вр­ше­ни звук са­звуч­ја гу­дач­ког квар­те­та, од ко­јег по­чи­ње му­зи­ка. Чак и кад се ра­ди о јед­ном је­ди­ном акор­ду… Не­до­ста­је ми про­фе­сор, ње­го­ва љу­бав пре­ма овој зе­мљи, ње­го­ва хра­брост да оста­не до­сле­дан сво­јим ста­во­ви­ма, ње­го­ва спрем­ност да по­др­жи мла­де љу­де у ко­је је ве­ро­вао, и пре све­га ње­го­во ве­ли­ко му­зич­ко уме­ће. Је­дан шпан­ски ко­мад ко­ји ћу со­ло од­сви­ра­ти на кон­цер­ту ње­му по­све­ћу­јем, као се­ћа­ње на наш кон­церт у Шпа­ни­ји, у Пам­пло­ни – ка­же на­ша пи­ја­нист­ки­ња. 

А Сан­дра Бе­лић се при­се­ћа тур­не­је по Бри­та­ни­ји, ка­да је, игра­ју­ћи у сло­бод­ним тре­ну­ци­ма фуд­бал са чла­но­ви­ма ор­ке­стра „Ско­вран”, про­фе­сор по­вре­дио ле­ву ру­ку. – Су­тра­дан смо има­ли кон­церт у от­ме­ној кон­церт­ној са­ли у гра­ду Бату. Про­фе­сор је сто­ич­ки ди­ри­го­вао тај кон­церт, а при то­ме је из­гле­дао по­себ­но еле­гант­но и до­сто­јан­стве­но, она­ко у бе­лом смо­кин­гу и с ру­ком у по­ве­зу. Ни­је до­зво­лио да га ди­ри­го­ва­ње јед­ном ру­ком оме­те и ула­жу­ћи сву сво­ју енер­ги­ју у му­зи­ку оства­рио је са ор­ке­стром те ве­че­ри из­ван­ред­но до­бар кон­церт – при­ча Сан­дра Бе­лић. 

– Ми смо као дру­штво скло­ни да бр­зо за­бо­ра­вља­мо ве­ли­ке љу­де, би­ло због бр­зи­не жи­во­та, би­ло због на­ви­ке да све по­чи­ње од нас, да ни­шта пре нас ни­је по­сто­ја­ло – при­ме­ти­ће Љу­би­ша Јо­ва­но­вић.

– Умет­ност и обра­зо­ва­ње пла­ћа­ју ви­со­ку це­ну за­блу­да и не­по­што­ва­ња тра­ди­ци­је ко­ји су ства­ра­ли обра­зо­ва­ни, вред­ни, та­лен­то­ва­ни, оства­ре­ни и при­зна­ти љу­ди. Је­дан од та­квих био је Алек­сан­дар Па­вло­вић. Не­пре­глед­на је ли­ста оних му­зи­ча­ра ко­ји су би­ли део ње­го­вих му­зич­ких тра­га­ња, од Ср­би­је, пре­ко Лон­до­на и европ­ских и свет­ских омла­дин­ских ор­ке­ста­ра. До­при­нос про­фе­со­ра срп­ској му­зи­ци је не­мер­љив, са­др­жан је у пе­да­го­шком ра­ду, свет­ским до­ме­ти­ма ор­ке­стра „Ду­шан Ско­вран” ко­ји је де­це­ни­ја­ма во­дио, пре­ко за­слу­га у осни­ва­њу Бе­му­са, као и Ме­ђу­на­род­ног так­ми­че­ња Му­зич­ке омла­ди­не – ка­же Јо­ва­но­вић. 

Сва­ка реч ко­ју је из­го­ва­рао, сва­ки гест био је по­ку­шај да се очу­ва иде­ал умет­но­сти, па чак и у вре­ме ду­бо­ке еко­ном­ске кри­зе, а уз све то, пру­жа­ју­ћи мла­ди­ма при­ли­ку да ра­ши­ре кри­ла и раз­ви­ју свој та­ле­нат. 

Љу­би­ша Јо­ва­но­вић још ка­же: – Срп­ске ком­по­зи­то­ре је по­др­жа­вао, ин­спи­ри­шу­ћи ге­не­ра­ци­је ства­ра­ла­ца да ком­по­ну­ју за гу­дач­ки ор­ке­стар. На­та­ша, Сан­дра и ја смо би­ли део ње­го­вог умет­нич­ког све­та, као са­рад­ни­ци и при­ја­те­љи. До­пу­штао нам је да се не сла­же­мо, да има­мо по­не­кад и са­свим су­прот­на ми­шље­ња и да их ис­ка­зу­је­мо при­ват­но и јав­но. Умео је да опро­сти и до­пу­сти вре­ме­ну да по­ка­же ис­прав­ност или за­блу­ду не­чи­јих ста­во­ва. У ду­ши и ср­цу био је пле­мић ко­ји је це­лог жи­во­та не­го­вао ви­со­ко­про­фе­си­о­нал­не ста­во­ве пре­ма му­зич­кој умет­но­сти. Во­ле­ли би­смо да ве­ру­је­мо да ће у не­де­љу мо­ћи да нас чу­је са не­до­дир­љи­вих ви­си­на и да ће се бла­го на­сме­ши­ти у знак одо­бра­ва­ња и по­др­шке на­шој умет­но­сти.