Kakav teret nosi „Teret”

Snimljen je, dakle, i uz podršku novca iz budžeta Republike Srbije, koja je osnivač Filmskog centra Srbije (FCS), a nešto je dobio i iz vojvođanske kase. Da li će zbog toga u slučaju filma „Teret”, biti potegnuto i pitanje sukoba interesa? Na pitanje novinara „Politike” da li Ministarstvo kulture bezrezervno podržava ovakve projekte, upućeni smo na FCS, odnosno na komisiju koja je odabrala filmove koje valja podržati. Filmski centar raspisuje konkurse, a komisija odlučuje koji će film biti podržan.

U obrazloženju petočlane komisije, koja je u decembru prošle godine odabrala šest projekata u kategoriji sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih igranih filmova, navodi se, između ostalog, da je „debitantski igrani film ’Teret’ originalno, hrabro i važno umetničko delo”.

Navodi se još: „Jednostavnost kojom autor priča priču o danu jednog vozača šireći ideju na kontekst raspada cele jedne zemlje i najmračnije trenutke u njenoj istoriji, gde antijunak postaje pravi heroj na kraju, minimalnim filmskim sredstvima obrađuje izuzetno važnu univerzalnu i aktuelnu temu, koja se tiče filozofskog pitanja odgovornosti, kao i odnosa oca i sina, te postaje metafora našeg društva i jednog istorijskog perioda naše zemlje... Ovo je roud muvi, koji poseduje sve hičkokovske saspens elemente: od megafinovskog tereta u prikolici kamiona do putovanja glavnog junaka koji predstavlja klasičnu arhiplot strukturu. Antagonisti, protagonisti, svi oni postoje u ovom scenariju, ali kao što su moralne i etičke granice tanke i nejasne, tako i naš junak balansira između dobra i zla. Zato je simbolički to i njegovo unutrašnje putovanje...”

Ovo je jedan umetnički film, nije politički, niti propagandni, to je jedno duboko intimno doživljavanje tog perioda kada je reditelj imao oko 16 godina, ističe direktor Filmskog centra Srbije Boban Jevtić za „Politiku”. Ukazuje da je film dobio minimalna sredstva – četiri miliona dinara (obično se dodeljuje oko 30 miliona): „On je već dobio sredstva iz panevropskih fondova i svakako bi bio snimljen i završen, samo je ovako srpski film, što je po mom mišljenju bolje. To što je izazvao neke reakcije na neviđeno – razumljivo je, ali je izvučeno iz konteksta, jer zapravo reč je o filmu koji tretira generacijski problem očeva i sinova, o vremenu u kome je rastao reditelj Ognjen Glavonić. I koliko pominje te stvari, toliko pominje i ožiljke koje je ova generacija imala zbog NATO bombardovanja.”

Glavonić je autor nagrađivanih dokumentaraca „Živan pravi pank festival” (2014) i „Dubina dva” (2016), a ovaj drugi film se bavi upravo masovnim grobnicama u Srbiji u kojima su pokopana tela Albanaca. Jevtić napominje da neće zaboraviti događaj s filmskog festivala Berlinale, kada je prikazan taj film. Kako kaže, pošto su se javljali Albanci, Hrvati i razni, jedan novinar „Gardijana” je rekao: „Videli smo sada srpski film, ovo je veliko i snažno umetničko delo. A kad ćemo da vidimo kosovski ili hrvatski film na temu njihovih zločina prema Srbima.” I svi su zaćutali.

„Hoću da kažem da je mnogo bolje, mnogo zdravije da mi snimamo filmove sa tim temama i da to prođe kroz komisije i sve procedure, da se na taj način suočavamo sa prošlošću, nego da puštamo ’Andželine Džoli’ i razne druge ljude da o tome pričaju iz ’desete’ ruke. Ozbiljne zemlje tako rade. Sada, recimo, Hrvati imaju veliki problem zato što su pokušali da zaustave animirani film u švajcarsko-hrvatsko-nemačkoj manjinskoj produkciji ’Chris The Swiss’. Nije im se svidelo kako se priča o domovinskom ratu i nisu hteli da daju novac, kako su se prethodno obavezali, zbog čega je izbio ogroman skandal, svetski mediji su pisali o tome. A na kraju će taj film ipak biti u Kanu”, navodi Jevtić.