Istorija na filmskoj traci

Ognjen Aleksić prve snimke napravio je već po dolasku u Suboticu, jer se još u rodnom Knjaževcu, a potom i kao mladić u Loznici „zarazio” bioskopom a potom i kod prijatelja u foto-radnji mirisom fiksira i razvijača. „Od brata iz Nemačke sam dobio prvu kameru ’superosmicu’. Bila je, u odnosu na današnje, običan boks, optika bez finoće i mogućnosti zumiranja. Ali, bila je to moja prva kamera!” priča nam Ognjen Aleksić. Prvi gledaoci njegovih filmova bile su komšije, jedan od njih bio je aktivista Crvenog krsta. „Pozvali su me da snimam njihove aktivnosti, kako uče građane pružanju prve pomoći, kako šminkaju „povređene” u nesreći, kako im treba ukazati pomoć, a posebno kada su takve akcije imali u gradu i okolini. Snimio sam preko hiljadu filmova o Crvenom krstu i to je deo njihove zaostavštine. Snimao sam njih, ali i okupljene građane, njihove izraze lica, reakcije, davao taj širi plan”, kaže Aleksić.

Tako je radio i 2. aprila 1974. godine kada je grad izašao na ulice da se oprosti od tramvaja koji je ukinut. „Svi su snimali tramvaje ukrašene cvećem na njihovoj poslednjoj vožnji, ali ja sam se malo odmakao i snimao samo svoje sugrađane, mnogi od njih sa foto-aparatom u rukama, atmosferu na ulicama. Posle su mi i profesionalni snimatelji odali priznanje za te snimke. Mislim da su se ljudima snimci dopali jer sadrže život, onakav kakav se događao”, kaže sagovornik „Politike”.

Ognjen Aleksić radio je na osiguranju izvoza i uvoza robe, u to vreme svega dvadesetak ljudi u nekadašnjoj Jugoslaviji poznavalo je tu oblast, ali bez obzira na opterećenost poslom i tokom poslovnih putovanja i u slobodno vreme nosio je kameru sa sobom. Da ne ispušta kameru iz ruke videli su i drugi, pa su ga pozivali da snima njihove aktivnosti ili im radi promotivne materijale. Snimao je početke Gerontološkog centra u Subotici, privredne komore, industrijske gigante kakav je nekada bila „Fidelinka”. Za svoju dušu snimao je filmove za koje je na festivalu amaterskog filma posvećenom životu na selu ŽISEL dobio Zlatni i Bronzani suncokret.

Od prve „superosmice”, pa kamere koja je koristila filmove od dva puta osam milimetara, koji bi se po dužini sekli po polovini, prešao je na „superosmicu” novije generacije. Uvek je, kaže, koristio „kodak” filmove kao najkvalitetnije. Međutim, nije bila važno samo kojom kamerom snima, iz ormana vadi i malu biblioteku naslova koji danas spadaju u raritete, a koji su služili prvim snimateljima kao škola kako se kadrira, kako se snima, kako se ispravljaju greške u snimku, kako se film razvija. Zahvaljujući tome, sam je razvijao filmove, montirao ih, a danas, nakon što je savladao i kompjuter, prebacuje svoje filmove u digitalni format.

Zahvaljujući tome, njegovi filmovi su danas direktno svedočanstvo vremena. Kada ih je snimao, kaže, nije bio odmah svestan toga da na filmsku emulziju otiskuje istoriju. „U početku nisam to tako posmatrao, bio je to samo hobi, ali kako su ljudi sve više počeli da me pozivaju da snimam neke njihove aktivnosti, shvatio sam da stvaram svojevrsnu dokumentaciju”, kaže Aleksić.

Prošle godine njegove fotografije i snimci sa radne akcije na Paliću bili su deo izložbe posvećene omladinskim radnim akcijama organizovane u jednoj zagrebačkoj galeriji.

Ognjen Aleksić sada snima malom „soni” kamerom koja gotovo da mu stane u dlan. Kao predani pčelar sve više je okrenut snimanju prirode, ali rado beleži i narodne običaje.