Историја на филмској траци

Огњен Алексић прве снимке направио је већ по доласку у Суботицу, јер се још у родном Књажевцу, а потом и као младић у Лозници „заразио” биоскопом а потом и код пријатеља у фото-радњи мирисом фиксира и развијача. „Од брата из Немачке сам добио прву камеру ’суперосмицу’. Била је, у односу на данашње, обичан бокс, оптика без финоће и могућности зумирања. Али, била је то моја прва камера!” прича нам Огњен Алексић. Први гледаоци његових филмова биле су комшије, један од њих био је активиста Црвеног крста. „Позвали су ме да снимам њихове активности, како уче грађане пружању прве помоћи, како шминкају „повређене” у несрећи, како им треба указати помоћ, а посебно када су такве акције имали у граду и околини. Снимио сам преко хиљаду филмова о Црвеном крсту и то је део њихове заоставштине. Снимао сам њих, али и окупљене грађане, њихове изразе лица, реакције, давао тај шири план”, каже Алексић.

Тако је радио и 2. априла 1974. године када је град изашао на улице да се опрости од трамваја који је укинут. „Сви су снимали трамваје украшене цвећем на њиховој последњој вожњи, али ја сам се мало одмакао и снимао само своје суграђане, многи од њих са фото-апаратом у рукама, атмосферу на улицама. После су ми и професионални сниматељи одали признање за те снимке. Мислим да су се људима снимци допали јер садрже живот, онакав какав се догађао”, каже саговорник „Политике”.

Огњен Алексић радио је на осигурању извоза и увоза робе, у то време свега двадесетак људи у некадашњој Југославији познавало је ту област, али без обзира на оптерећеност послом и током пословних путовања и у слободно време носио је камеру са собом. Да не испушта камеру из руке видели су и други, па су га позивали да снима њихове активности или им ради промотивне материјале. Снимао је почетке Геронтолошког центра у Суботици, привредне коморе, индустријске гиганте какав је некада била „Фиделинка”. За своју душу снимао је филмове за које је на фестивалу аматерског филма посвећеном животу на селу ЖИСЕЛ добио Златни и Бронзани сунцокрет.

Од прве „суперосмице”, па камере која је користила филмове од два пута осам милиметара, који би се по дужини секли по половини, прешао је на „суперосмицу” новије генерације. Увек је, каже, користио „кодак” филмове као најквалитетније. Међутим, није била важно само којом камером снима, из ормана вади и малу библиотеку наслова који данас спадају у раритете, а који су служили првим сниматељима као школа како се кадрира, како се снима, како се исправљају грешке у снимку, како се филм развија. Захваљујући томе, сам је развијао филмове, монтирао их, а данас, након што је савладао и компјутер, пребацује своје филмове у дигитални формат.

Захваљујући томе, његови филмови су данас директно сведочанство времена. Када их је снимао, каже, није био одмах свестан тога да на филмску емулзију отискује историју. „У почетку нисам то тако посматрао, био је то само хоби, али како су људи све више почели да ме позивају да снимам неке њихове активности, схватио сам да стварам својеврсну документацију”, каже Алексић.

Прошле године његове фотографије и снимци са радне акције на Палићу били су део изложбе посвећене омладинским радним акцијама организоване у једној загребачкој галерији.

Огњен Алексић сада снима малом „сони” камером која готово да му стане у длан. Као предани пчелар све више је окренут снимању природе, али радо бележи и народне обичаје.