Zmajevi dolaze

Uobičajeno prva asocijacija na Kinu za naše poslovne ljude se svodi na niske cene, često nizak kvalitet proizvoda i odličnu šansu da se nešto za relativno male pare kupi tamo i iskoristi ovde ili po evropskim ili malo nižim cenama dalje proda. I istina, ovakav pristup se već isplatio i isplaćuje firmama koje su, za naše prilike, razmišljale malo izvan šablona i imale dovoljnu dozu avanturizma da se upuste u poslovanje na ovakvim nezgodnim interkontinentalnim daljinama.

Uobičajeno druga asocijacija se svodi na nedosanjani san o milijardu potrošača i mogućnostima koje ovakvo tržište pruža svakom preduzeću sa odgovarajućim proizvodom. Iako danas još uvek milioni Kineza sebi ne mogu priuštiti bog zna šta, ima ih i par desetina miliona koji rado uživaju u blagodetima nedeljnog šopinga. Mnoge su strane firme zauzele mesto za stolom pre 10-tak ili 20-tak godina kada je onih sa novcem bilo vrlo malo, smišljeno se kockajući, poslujući ‘na malo’ ili čak i sa gubitcima, da bi danas i sutra iskoristili rano prisustvo i punili džepove svojim vlasnicima. A mesta za nove igrače još uvek ima, i to na pretek. Koliko je meni poznato, još se nije pojavio niko sa naših prostora koji je uspešno iskoristio ovakvu priliku, u stvari, čini mi se da nije bilo ni značajnijih pokušaja.

Ono što se obično ispušta iz vida je da u Kini postoje vrlo ozbiljne firme, koje su po opsegu poslovanja i obrta pravi Golijati u poređenju sa bilo čim što mi imamo u Srbiji, i koje godinama uspešno posluju na domaćem tržištu, sa prepoznatljivim brendovima i respektabilnim proizvodima. Mnoge od ovih firmi su u poslednje vreme počele da bacaju poglede na evropska i američka tržišta u potrazi za daljim profitima a neke od njih su već i bogami do kolena zagazile na globalno tržište. Među najčešće spominjane primere spada najveći svetski proizvođač frižidera „Haier“, koji operiše po celom svetu i u tuce svojih pogona u inostranstvu ubraja i fabrike u Italiji i SAD; Zatim „Lenovo“, koje je najveći proizvođač kompjutera u Kini i četvrti u svetu od kada je u vlasništvu PC divizije „IBM-a“; Proizvođač automobila „Nanđing auto“ koji je prisvojio britanski „MG Rover“ ili vodeći svetski proizvođač televizora „TCL“ čiji se proizvodi mogu naći na rafovima od Južne Azije do Južne Amerike.

Sve ove firme su bogato investirale u svoje prekomorske poduhvate, više su nego profitabilne i posluju u sprezi sa kineskom vladom, koja je vlasnik najveće devizne rezerve na planeti, od 1,5 triliona (!) dolara, potencijalno najvećeg svetskog investicionog fonda. Zapravo, oni su samo izvidnica nadolazeće ekspanzije kineskog kapitala i kineskih brendova na bogata zapadna i druga strana tržišta, koju priželjkuje i planira sam državni vrh, kako to u Kini biva.

Zašto bi ovo moglo da bude važno za nas? Naravno mi nemamo ovakve svetske brendove niti možemo da ponudimo napredne tehnologije, ogromno tržište, razvijene prodajne mreže u Evropi niti usluge A kategorije. Ali zato možemo da ponudimo kvalifikovanu radnu snagu, dobru geografsku lokaciju i bitno manje troškove poslovanja nego ijedna zemlja Evropske Unije. Možda ovakvo stanje stvari vređa ponos onih koji se rado prisećaju kako su naše firme gradile i uspešno poslovale po trećem svetu u vreme silne SFRJ ili one koji misle da strateška partnerstva treba da gradimo samo sa etabliranim međunacionalnim korporacijama i razvijenim, bogatim zemljama... U stvari, da bi bilo dovoljno para, hleba i igara nama pre svega treba dovoljno posla, na duge staze, pa nikako ne smemo tako da razmišljamo. Zar zato ne bi bilo više nego prikladno kada bismo u goste pozvali i kineske firme i široko otvorili vrata i kineskom kapitalu?

Ono što je u celoj stvari bitno je da je Kina sama godinama vodeća destinacija za strana ulaganja koja su jedan od glavnih uzroka značajnog ekonomskog i tehnološkog napretka. Kroz veoma pametne zakonske odrednice za strane ulagače, obezbeđeni su platni i socijalni programi iznad lokalnog proseka a prihodi velikim delom usmereni u dalja ulaganja u Kini. Odličan model, kakav baš i nama treba. Otuda je veoma pozitivna vest o poseti kineskog automobilskog giganta „FAV“ kragujevačkoj „Zastavi“ i pribojskom „FAP-u“, u kontekstu dolazeće privatizacije. Jedan ili dva ovakva uspešna zajednička projekta kao pozivnica, i uskoro bismo mogli da se ustoličimo kao balkanska, ako ne i evropska, proizvođačka i poslovna baza za mnoge kineske firme koje će u bliskoj budućnosti krenuti u pohod na Evropu. I to sa koferima punim novca. Neko će sigurno držati tu poziciju, a zašto to ne bismo bili mi?