Poslednji zapis kaplara iz Gostinice

Ratovao je, propatio i silno želeo povratak s vojskom u Srbiju, u rodno selo, kaplar Mirko Savić, ratnik iz Gostinice kod Užica. Ali oslobođenje nije dočekao, uoči srpske pobede pao je na solunskom bojištu.

Vodio je Mirko u ratu dnevnik, beležio stradanja, opisana su u njemu i tri poslednja dana uoči pogibije. Svedoči o tome knjiga „Junaci Karađorđeve zvezde užičkog kraja”, koju je 2015. objavio dr Rade Poznanović.

U njoj je taj zapis o Mirku Saviću (1868–1918) koji je imao šestoro dece: dva sina i četiri kćeri (od kojih su mu jedan sin i tri ćerke kao deca umrli). Mobilisan je Mirko sa svojim sinom Velimirom, ali je Velimir poginuo na početku Velikog rata. Nesrećni otac je nastavio da ratuje i u prekidu dejstava, onako uzgred, neku vrstu dnevnika pisao.

Poginuo je kaplar Mirko na solunskom ratištu 18. septembra 1918. godine. Tri dana uoči smrti, 15. septembra, Savić u dnevniku piše:

„Danas je ravno tri godine kako sam napustio Gostinicu. Ima, bogami, ako ne i više. Više ne znam ni kako mi je ime, a kamoli neke druge stvari. Mada, što jes’ jes’, prošlo je podosta otkako nas Švabe poteraše odozgo, kuga ih satarila. I još nas, pride, Bugari nateraše preko Albanije. E samo kad to preživeh! Daleko bilo i ne povratilo se...”

„E još se čudom čudim kako prekostah. Sačuvao me dobri Bog da isteram okupatora kad se vratim. Doduše, jeste me strahovito noga namučila. Jedna mi je cipela popucala sa strane, a u zao čas. Nismo ni opreme imali, ni ničega, nego nosi ko šta ima i nađe. I ne osetih ja po onoj zimi ništa, a tek se opasuljih kad mi je noga bila poplavela. Mnogo je to opasno. Gledao sam kako jednome iz Negotina, kako reče da se zove, čupaju prste kleštima. Sav sam ja utrnuo bio. Sreća samo da meni na vreme dadoše neke lekove, te se malo zamiri. I dalje mene ta noga žiga u kolenu, posebno kad hoće neki kijamet napolju...”

„I bar da nam muke prestaše kad stigosmo na Vido. Ma jok! Kao aveti smo svi do jednoga bili. Da me je video jadni otac, na mestu bi umro. Šta ostade od onaka čoveka... Sad nam je malo bolje, oporavili smo se. Govorka se da ćemo ovih dana probiti front. Dosta se vojske skuplja ovde, i engleske i francuske. Došao nam je pre par meseci novi general Šepere, Depere, nikako da mu zapamtim ime. Planiraju on i naš vojvoda konačni napad. Ima da razbijemo Bugare, samo još koji dan. Rekoše mi da smo ih juče na Dobrom polju potukli do nogu. Mišiću, blago majci koja te rodi i narodu za koji se boriš!”

Dva dana pred smrt, 16. septembra, kaplar Mirko u dnevnik beleži:

„Nema dana a da ne pomislim na moje u selu. Kako li oni nesretnici taljigaju sami? Ostadoše sve same žene i čeljad. Ja i braća odosmo kud koji na front, a i otac bolestan ne može mnogo da radi. Da bar znam kako su oni pa da budem iole miran... Vesti s fronta i dalje dobre. Naši i Francuzi se uveliko obračunavaju s Bugarima. Samo mi nije jasno kog đavola čekaju Englezi i Grci. Kad bi oni još malo pripomogli, pa da nastavimo gore, da oslobađamo srpske zemlje! Reče pukovnik da će naš bataljon koliko prekosutra poslati za Prilep. Ma i treba da idemo, od kakve smo im vajde ovde!”

Dan pre nego što poginu, Savić napisa:

„Danas smo jeli pasulj. Ne sećam se da sam skoro jeo tako dobar pasulj. Čak ga ni moja Mica ne sprema tako. Ma valjda ga nisam odavno jeo, pa mi je baš bio sladak. Tražio bi’ ja i repete, ali nismo pri zalihama. Reče mi Nidžo desetar da je stigla depeša iz Generalštaba. Naređena je puna ofanziva prema Srbiji sutradan zorom. Čudno mi u početku bi što danas dele džebanu i puške, ali sad mi je sve jasno. Vidim ja da su se ljudi malo uplašili, pa i ja sam strepim, ali nismo klonuli duhom. Naša je borba pravična. A sve dok je uz nas Kralj i sin mu prestolonaslednik Aleksandar, ne možemo izgubiti. Bože, vodi nas i sačuvaj! Jedva čekam da se vratim u moju Gostinicu...”