Prednosti i mane „slovenskog esperanta”

Je­zik i nje­go­va ko­mu­ni­ka­tiv­na funk­ci­ja bi­li su od­mah pre­po­zna­ti kao po­ten­ci­jal­no sred­stvo po­ve­zi­va­nja. Reč je o kon­cep­tu stva­ra­nja za­jed­nič­kog slo­ven­skog je­zi­ka, tzv. slo­ven­skog espe­ran­ta. Nje­go­vi auto­ri  su bi­li dvo­ji­ca če­ških lin­gvi­sta i o to­me je u ugled­nom pra­škom ča­so­pi­su Slovanskỳ Pre­hled pi­sao A. Frint. 

Taj kon­cept uni­ver­zal­nog slo­ven­skog je­zi­ka bio je po­vod da se i na stra­ni­ca­ma srp­skog ča­so­pi­sa Bran­ko­vo ko­lo 1913. go­di­ne po­ve­de žu­stra ras­pra­va o pred­no­sti, ali i po­ten­ci­jal­noj opa­sno­sti, ko­ju ta­kav kon­cept no­si. Je­dan od po­le­mi­ča­ra kar­lo­vač­kog knji­žev­nog ča­so­pi­sa zdu­šno je po­dr­ža­vao ide­ju „slo­ven­skog espe­ran­ta”, sma­tra­ju­ći da bi nje­go­va upo­tre­ba ima­la pu­no oprav­da­nje „u znan­stve­noj li­te­ra­tu­ri” i da bi on mo­gao da funk­ci­o­ni­še kao slu­žbe­ni je­zik, či­me bi se una­pre­di­la me­đu­sob­na slo­ven­ska ko­mu­ni­ka­ci­ja. Nje­gov opo­nent je pak sma­trao da „pi­ta­nje afi­ni­te­ta me­đu slo­ven­skim na­ro­di­ma ne sto­ji u ve­zi s pi­ta­njem je­zič­kog je­din­stva”, šta­vi­še u ne­skla­du je sa njim, jer je „te­žnja za odr­ža­va­njem svo­ga in­di­vi­du­a­li­zma, da­bo­me i je­zič­kog, osnov­na cr­ta sva­kog kul­tur­nog na­ro­da, pa i slo­ven­sko­ga”. 

U ovom pri­me­ru je je­zik isto­vre­me­no bio vi­đen u funk­ci­ji po­ve­zi­va­nja raz­li­či­tih et­nič­kih za­jed­ni­ca, ali i u su­prot­noj funk­ci­ji – ču­va­ra en­ti­tet­ske di­stink­tiv­no­sti.

U go­di­na­ma ka­da je vo­đe­na po­le­mi­ka o „slo­ven­skom espe­ran­tu”, na ju­žno­slo­ven­skom pr­o­sto­ru bi­li su sve br­oj­ni­ji gla­so­vi za stva­ra­nje za­jed­nič­kog srp­sko-hr­vat­skog, od­no­sno hr­vat­sko-srp­skog jezika. On je tre­ba­lo da bu­de bi­tan ko­he­ziv­ni ele­me­nat bu­du­će dr­žav­ne za­jed­ni­ce kao pr­o­jek­ta ju­go­slo­ven­ske ide­je. Glav­ni no­si­o­ci bi­li su is­tak­nu­te lič­no­sti srp­ske i hr­vat­ske kul­tur­ne eli­te kao i pri­pad­ni­ci na­ci­o­nal­ne re­vo­lu­ci­o­nar­ne omla­di­ne. Je­dan od mo­du­sa je bio da Sr­bi pri­hva­te la­ti­ni­cu, a Hr­va­ti eka­vi­cu. Na­kon Pr­vog svet­skog ra­ta ide­ja o za­jed­nič­kom plu­ri­cen­trič­nom je­zi­ku je bi­la re­a­li­zo­va­na u prak­si.  Pre­ži­vev­ši i so­ci­ja­li­stič­ku Ju­go­sla­vi­ju, po­čet­kom gra­đan­skog ra­ta de­ve­de­se­tih go­di­na, sa ras­pa­dom  za­jed­nič­ke dr­ža­ve, je­zik Sr­ba, Hr­va­ta, Bo­šnja­ka i Cr­no­go­ra­ca pre­stao je bi­ti za­jed­nič­ki i stvo­re­ni su no­vi je­zi­ci. Ta­ko je je­zik po­no­vo po­stao svo­je­vr­stan lak­mus i po­li­tič­kih, a ne sa­mo kul­tur­nih spa­ja­nja i raz­dva­ja­nja. 

*na­uč­ni sa­vet­nik In­sti­tu­ta za knji­žev­nost i umet­nost u Be­o­gra­du