Opasno izgladnjivanje

Pojedine devojke imaju iskrivljenu sliku o svom fizičkom izgledu. Koliko god da su mršave, one nisu svesne toga ni kad se pogledaju u ogledalu. Čini im se da imaju debele butine, ruke, veliki stomak i da još moraju da oslabe. Osećaj gojaznosti, opsednutost kilogramima i opsesivan strah od minimalnog dobijanja na težini primarni su „okidač” za nastanak anoreksije.

Za anoreksične osobe svaka pomisao na hranu predstavlja stres. Kako se približava ručak, kako sednu za sto, taj strah je sve veći. Da ne bi dobile ni gram one sve manje jedu, pogotovo izbegavaju hranu za koju misle da goji, fanatično vežbaju nakon svakog obroka, a neke devojke i povraćaju ili kontrolišu kilažu drugim merama kao što su tablete za mršavljenje ili diuretici.

Pomoć stručnjaka neophodna

One ne primećuju da njihovo telo počinje da se topi. Uglavnom i ne misle da s njima nešto nije u redu i da im treba pomoć. Čak i dramatičan gubitak telesne mase uopšte ih ne plaši. One i neće da se leče, već vrlo često to vešto kamufliraju odećom, višeslojno se oblače, nose komotnu garderobu, široke dukseve. I to traje mesecima dok roditelji slučajno ne uoče izmršavelo telo svoga deteta kada se tušira ili presvlači.

Dr Mirjana Đurović, psihijatar i psihoterapeut, šef odseka za adolescentnu psihijatriju i psihoterapiju KBC „Dr Dragiša Mišović” Dedinje naglašava da je vrlo važno da se simptomi shvate ozbiljno čim dete počne da menja navike u ishrani i kada se pojave neuobičajene promene u ponašanju. Crveni alarm je već kada ono odjedanput počne da se hrani zdravo, počne da nadzire majku šta i kako kuva, šta stavlja od namirnica, a često i samo sprema, a ne jede, ili počinje intenzivno da vežba posle obroka da bi potrošilo kalorije.

– Ne treba čekati da kilaža postane kritična da bi se tražio hitan pregled. Poruka ovog teksta je da nešto mora da se preduzme čim se posumnja na anoreksiju. Jer, kada je telesna masa deteta pala na 30 kilograma, i pritom se jave slabost, malaksalost, gubitak menstruacije i mnogi drugi problemi, a to se često događa, onda je ono već ozbiljno ugroženo i tada je neophodno hitno bolničko lečenje – poručuje doktorka.

Dr Đurović ističe da je anoreksija bolest koja spada u grupu psihijatrijskih bolesti.

– U literaturi mnogi autori ovu bolest zovu „poremećaj sramote”, jer je u osnovi duboko osećanje neadekvatnosti i neprihvatanje sebe koje se ispoljava kroz kontrolu hrane. Osnovni simptom anoreksije koji se manifestuje kao strah od hrane u stvari je strah od same sebe sa većom težinom. Taj strah podstiče sve promene ponašanja – objašnjava naša sagovornica

Anoreksija se najčešće javlja kod devojčica između 12 i 14 godina, ali poslednjih decenija bolest je sve češća i u kasnijem uzrastu, kod mladih odraslih, pa čak i kod onih koji imaju svoju porodicu i decu. Ali, kad se malo preispitaju uzroci, uočava se da poremećaj nema iznenadni početak, nego je najčešće duže vremena tinjao.

Bez obzira na uzrast kada se ovaj poremećaj javi, simptomi su u osnovi isti, identični su i dijagnostički kriterijumi, jedino su atipične godine kada se manifestuje. I kod dece, a i kod odraslih bolest se najčešće pokrene kada postoje određeni problemi, kao što su odvajanje od roditelja, prekid emotivne veze, gubitak nekog člana porodice, razvod roditelja...

Važan tip ličnosti

– Sve te situacije koje mogu da dovedu do toga da se izgubi na telesnoj masi povezane su sa povećanom anksioznošću. Ako devojci neko kaže: Sad bolje izgledaš, ta osoba će da nastavi sa dijetama i tako će ući u začaran krug. Dogodi se i da neke gojazne osobe počnu da mršave, a onda zbog pozitivnih komentara koje dožive kao nagradu, nastave još više i više da slabe i tako neosetno uđu u bolest – navodi kao primer.

Naravno, puno ljudi drži dijetu, ali neće svako da dobije anoreksiju, jer to zavisi od strukture nečije ličnosti.

– Ove osobe su perfekcionisti, lojalne porodici, savesne su i poslušne i previše odgovorne i rigidne prema sebi. Nažalost, živimo u narcističkom društvu u kojem je naglašena potreba da sve bude savršeno. Kada se takav model nameće deci koja još nisu formirana, a uz to i izostaje podrška u porodici, ona misle da će biti prihvaćenija i da će se osećati bolje i sigurnije ako promene svoje telo – kaže dr Mirjana Đurović.

Izlečenje je moguće

– Anoreksija nije ništa drugačija od svih drugih fobija koje postoje, kao, recimo, strah od lifta. Razlika od ostalih fobija je u tome što anoreksija narušava i psihičko i fizičko zdravlje. Praktično invalidizira osobu i ograničava njeno funkcionisanje na raznim nivoima. Ako se blagovremeno ne leči velika je verovatnoća da će bolest postati hronična, a tada slede i brojni drugi telesni problemi. Izgladnelost usled dugotrajnog gladovanja može da ostavi ozbiljne posledice: može da se javi osteoporoza, oštećenje svih organa, suva koža i kosa, zubi počinju da se kvare i sve u organizmu se urušava, a svakako nastupe i psihičke promene. Što bolest duže traje, te osobe su sve više preokupirane kalorijama. Iako su dobri đaci ili studenti, gube koncentraciju i prestaju da uče, a vrlo često i prestaju sa školovanjem – ukazuje naša sagovornica.

Ona upozorava da je i smrtnost usled povezanih faktora kod anoreksije velika. Psihijatri smatraju da u odnosu na druge psihijatrijske poremećaje anoreksija ima najveći procenat smrtnosti – čak i do deset odsto! Takve osobe često pokušavaju da izvrše samoubistvo, mada je to češće vezano za poremećaj bulimije, nego anoreksije.

Doktorka poručuje da je potpuno izlečenje moguće. Lečenje traje onoliko dugo koliko i bolest, zato je važno pomoć stručnjaka potražiti što ranije kada se primeti problem. Nažalost, lekarsku pomoć ne traži obolela osoba, već za nju to traže roditelji.

– Lečenje zavisi od kliničke slike i opšteg zdravstvenog stanja obolelog. Može se sprovoditi ambulantno, i to su uglavnom lakši oblici bolesti, i bolničko lečenje. Imali smo skoro na odeljenju dve devojčice od 16 godina koje su već pet godina bolesne. Većina će kroz nekoliko meseci dobiti na težini. Važno je da se sa pacijentom radi sve dotle dok sasvim ne prestane da se plaši hrane i počne normalno da jede da bi se sprečio povratak poremećaja – naglašava doktorka i dodaje da, kad kaže lečenje, prvenstveno misli na psihoterapiju. Postoji i medikamentozna terapija koja se uključuje, ali lekovi koji se koriste u psihijatriji ne leče poremećaj, već smanjuju simptome i tegobe.

Pacijentima su lekari zahvalni kada ih izleče od depresije, fobije ili paničnog poremećaja, a neretko se pacijentkinje koje se bore sa anoreksijom naljute na doktora kada se ugoje.

– Mada je paradoksalno, većina osoba se prvi put oseća moćno i sigurno kada su mršave. Zato je veoma važno da veruju terapeutu. Takođe je potrebno da psihoterapeut dobro poznaje ovu bolest i da radi na otklanjanju svega onoga što je dovelo do bolesti, a to su osećanje sramote, neadekvatnosti, nisko samovrednovanje i samopouzdanje. Vrlo je važno i da roditelji učestvuju u lečenju – napominje dr Mirjana Đurović.