Mala autonomija dramskih pisaca u izboru saradnika
Komad „propituje dominantne oblike vezivanja u zapadnjačkim društvima. Pokušala sam da u tekstu ispitam šta je to što obično razumemo i osećamo kao „nedostatak ljubavi”, sa čim je, osim sa psihologijom ličnosti još u vezi, kaže za „Politiku” nagrađivana dramska autorka Tanja Šljivar čiji će tekst „Režim ljubavi” u režiji Bojana Đorđeva biti premijerno izveden u subotu u 20.30 sati na sceni „Petar Kralj” Ateljea 212.
„Režim ljubavi” je komad koji je pozorište Atelje 212 naručilo od autorke Tanje Šljivar, a u sklopu repertoarske strategije razvoja i negovanja savremenog domaćeg i stranog dramskog teksta.
– Zanimalo me je kako širi društveni, politički, ekonomski okviri određuju dinamike naših ličnih emotivno-seksualnih susreta. Kako različiti socijalni realiteti poput kapitalizma, tranzicije, patrijarhata, rasizma, kao i oni njima suprotstavljeni koji se trude da ih podriju, poput kvir, feminističkih i levih pokreta utiču na naše konkretne svakodnevne izbore: od toga koju ćemo marku ubrusa ili cipela kupiti, do toga kojeg ćemo partnera ili partnerku na internet seks-dejting-bračnom tržištu odabrati. Još jedna specifičnost teksta je žanr – upravnik Branimir Brstina, zajedno sa dramaturzima Dimitrijem Kokanovim i Jelenom Mijović, želeo je da u aktuelnoj sezoni podrži savremenu domaću komediju. Intuitivno sam znala da jedino o čemu bih se usudila da u tom žanru pišem jeste ljubav. Sve ostalo što nas okružuje, nažalost, nije nimalo smešno – kaže Tanja Šljivar.
Do kakvih saznanja ste došli istražujući različite oblike ljubavnih odnosa?
Kao što kod Marksa društvo nije sačinjeno iz individua, već izražava sumu onih „ekonomskih” odnosa u kojima se te individue nalaze, tako i mene nisu nužno zanimale individue, sa njihovom prošlošću, psihološkim profilima, svetonazorima, navikama, već upravo njihovi ljubavno-seksualni odnosi. Scene u komadu nazvala sam i podelila prema samim odnosima: monogamija sa aferama, brak, brakolomstvo, samoća, trijada i poliamorija. Likovi u drami su „duše u agoniji” koje traže potvrdu od drugog za sopstvenu vrednost, zadovoljstvo i uživanje u tuđem telu, razumevanje i prihvatanje, a uglavnom nailaze na jedan veliki beli zid. Miša Džukela je lik kojeg igra Miloš Timotijević i koji u traganju za sopstvenim idealom, upoznaje, osvaja, pa odbacuje, povređuje i gazi sve ostale likove – i muškarce i žene koje igraju Dejan Dedić, Jelena Ilić, Aleksandra Janković i Sofija Juričan. Ako sam došla do neke spoznaje pišući komad, to je da je nejednaka moć gotovo jedini kontekst u kojem se ljubavni odnosi odvijaju. Ono što je ostalo nejasno jeste kako se ta moć može preraspodeljivati, radi većeg zadovoljstva i sreće svih nas.
Ko su likovi i događaji priče „Režim ljubavi”?
Miša Džukela jeste, radi zabave i žanra, napisan i zamišljen kao kontroverzni biznismen, osoba upitnih navika i ukusa, ali njegov jedini atribut koji me je zapravo zanimao jeste činjenica da je on najprivilegovaniji političko-socijalno-ekonomski subjekt današnjice – beli heteroseksualni muškarac, te da je upravo to ujedno i njegova jedina trajna motivacija i stabilna psihološka osobina. Tema privilegije je centralna za ovu dramu, a autorski tim – reditelj Bojan Đorđev, scenograf Siniša Ilić, kostimografkinja Maja Mirković, kompozitor Luka Papić i koreograf Čarni Đerić – tu temu je posvećeno i inspirativno dalje scenski razvijao.
Sa svojim pozorišnim pričama obilazite svet. Gotovo u isto vreme sa novim susretom sa beogradskom publikom u Berlinu se iščekuje premijera vaše drame „Kao i sve slobodne devojke” na sceni Dojčes teatra. Koliko je delikatno mladoj srpskoj autorki da osvoji nemačko teatarsko nebo?
Pre svega je presudan kvalitet prevoda teksta. Imam sreću da moja prevoditeljka Maša Dabić ima ogromno znanje, iskustvo i talenat, a i strpljenje za moje ponekad opsesivne želje i predloge, a takođe i da sam posle tri godine života i studiranja u Nemačkoj uspela da ostvarim poslovne kontakte, učestvujem sa tekstovima na nekoliko festivala, budem nominovana za austrijsku nagradu za dramsko pisanje, da dobijem lektore i agente u Berlinu. Sve to je rezultiralo dvema premijerama u ovoj sezoni: „Kao i sve slobodne devojke” u Dojčes teatru u Berlinu i „Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali” u Šaušpilu u Štutgartu.
Kakva je danas pozicija dramskog autora. Koje su teme, ideje koje ih inspirišu u svom izrazu?
Ono što mi u ovom trenutku smeta jeste mala autonomija dramskih pisaca u odlučivanju o izboru saradnika, konkurencija umesto solidarnosti, slaba infrastruktura, umreženost i loše finansiranje pozorišta. Politički teatar ne može nastati van egalitarnih, participativnih uslova sopstvene proizvodnje, ne može nastati u okolnostima u kojima su njegovi stvaraoci izrabljivani i autoizrabljivani, u kojima prevashodno muškarci imaju pozicije moći, u kojima bela izvežbana ženska i muška plesačka i glumačka tela predstavljaju normu, u kojima se podrazumeva institucija „usluge” – prema kojoj se svaki posao koji dobijemo posmatra kao činjenje usluge, za koju se očekuje protivusluga. Zanima me postoji li neka tačka između pozorišnog kolektiva i jasno definisanih autorskih pozicija pisac – reditelj – glumci, u kojoj bih mogla da radim. Ta pozicija je ono što trenutno tražim.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
