Мала аутономија драмских писаца у избору сарадника

До каквих сазнања сте дошли истражујући различите облике љубавних односа?

Као што код Маркса друштво није сачињено из индивидуа, већ изражава суму оних „економских” односа у којима се те индивидуе налазе, тако и мене нису нужно занимале индивидуе, са њиховом прошлошћу, психолошким профилима, светоназорима, навикама, већ управо њихови љубавно-сексуални односи. Сцене у комаду назвала сам и поделила према самим односима: моногамија са аферама, брак, браколомство, самоћа, тријада и полиаморија. Ликови у драми су „душе у агонији” које траже потврду од другог за сопствену вредност, задовољство и уживање у туђем телу, разумевање и прихватање, а углавном наилазе на један велики бели зид. Миша Џукела је лик којег игра Милош Тимотијевић и који у трагању за сопственим идеалом, упознаје, осваја, па одбацује, повређује и гази све остале ликове – и мушкарце и жене које играју Дејан Дедић, Јелена Илић, Александра Јанковић и Софија Јуричан. Ако сам дошла до неке спознаје пишући комад, то је да је неједнака моћ готово једини контекст у којем се љубавни односи одвијају. Оно што је остало нејасно јесте како се та моћ може прерасподељивати, ради већег задовољства и среће свих нас.

Ко су ликови и догађаји приче „Режим љубави”?

Миша Џукела јесте, ради забаве и жанра, написан и замишљен као контроверзни бизнисмен, особа упитних навика и укуса, али његов једини атрибут који ме је заправо занимао јесте чињеница да је он најпривилегованији политичко-социјално-економски субјект данашњице – бели хетеросексуални мушкарац, те да је управо то уједно и његова једина трајна мотивација и стабилна психолошка особина. Тема привилегије је централна за ову драму, а ауторски тим – редитељ Бојан Ђорђев, сценограф Синиша Илић, костимографкиња Маја Мирковић, композитор Лука Папић и кореограф Чарни Ђерић – ту тему је посвећено и инспиративно даље сценски развијао.

Са својим позоришним причама обилазите свет. Готово у исто време са новим сусретом са београдском публиком у Берлину се ишчекује премијера ваше драме „Као и све слободне девојке” на сцени Дојчес театра. Колико је деликатно младој српској ауторки да освоји немачко театарско небо?

Пре свега је пресудан квалитет превода текста. Имам срећу да моја преводитељка Маша Дабић има огромно знање, искуство и таленат, а и стрпљење за моје понекад опсесивне жеље и предлоге, а такође и да сам после три године живота и студирања у Немачкој успела да остварим пословне контакте, учествујем са текстовима на неколико фестивала, будем номинована за аустријску награду за драмско писање, да добијем лекторе и агенте у Берлину. Све то је резултирало двема премијерама у овој сезони: „Као и све слободне девојке” у Дојчес театру у Берлину и „Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали” у Шаушпилу у Штутгарту.

Каква је данас позиција драмског аутора. Које су теме, идеје које их инспиришу у свом изразу?

Оно што ми у овом тренутку смета јесте мала аутономија драмских писаца у одлучивању о избору сарадника, конкуренција уместо солидарности, слаба инфраструктура, умреженост и лоше финансирање позоришта. Политички театар не може настати ван егалитарних, партиципативних услова сопствене производње, не може настати у околностима у којима су његови ствараоци израбљивани и аутоизрабљивани, у којима превасходно мушкарци имају позиције моћи, у којима бела извежбана женска и мушка плесачка и глумачка тела представљају норму, у којима се подразумева институција „услуге” – према којој се сваки посао који добијемо посматра као чињење услуге, за коју се очекује противуслуга. Занима ме постоји ли нека тачка између позоришног колектива и јасно дефинисаних ауторских позиција писац – редитељ – глумци, у којој бих могла да радим. Та позиција је оно што тренутно тражим.