Gazdinstvo brižljivog domaćina

„Vo­lim da sam sa­mo­sta­lan u svom po­slu, da imam slo­bo­du i da sam od­re­đu­jem ka­da, šta i ko­li­ko ra­dim”, pri­ča nam Emil Ke­nje­reš. Ona­ko ka­ko je že­leo da oba­vlja svoj po­sao bez pri­si­le po tim me­ri­li­ma za­sno­vao je i svo­je po­ljo­pri­vred­no ga­zdin­stvo. „Ne že­lim ni­šta da raz­vi­jam na si­lu i po in­du­strij­skim prin­ci­pi­ma”, ka­že Emil bi­ra­ju­ći da svo­jim ga­zdin­stvom po­slu­je kao bri­žlji­vi do­ma­ćin ko­ji vo­di ra­ču­na o to­me i ko­ja ogra­ni­če­nja mu po­sta­vlja pri­ro­da i ne po­me­ra ih he­mij­skim for­mu­la­ma. 

„Na svom sa­la­šu uvek sam ta­ko ra­dio, ba­vio se eks­ten­ziv­nim vo­ćar­stvom, za­što bi bi­lo dru­ga­či­je sa­da ka­da imam re­gi­stro­va­no ga­zdin­stvo”, na­vo­di po­ljo­pri­vred­nik iz Ma­lih Pi­ja­ca. Ob­ja­šnja­va da je to bio raz­log što je oda­brao i or­gan­sko ga­je­nje ora­ha, ba­de­ma i dža­na­ri­ka, iako bi ovo vo­će i u kon­ven­ci­o­nal­nom uz­go­ju ima­lo do­bar pla­sman na tr­ži­štu. Za sa­da ko­štu­ni­ča­vo vo­će pro­da­je po rad­nja­ma zdra­ve hra­ne u re­gi­o­nu. Od dža­na­ri­ke je pe­kao ra­ki­ju, a ne­dav­no je ku­pio ma­ši­nu pa­sir­ku. Sa­da još raz­mi­šlja da li će ra­di­ti so­ko­ve ili pek­me­ze bez do­da­tog še­će­ra. 

Ko­ze ko­je ima Emil Ke­nje­reš ni­su deo or­gan­ske pro­iz­vod­nje na far­mi, ali po na­či­nu ka­ko ih hra­ni i od­ga­ja, ka­že da je na ko­rak od to­ga. „U slu­ča­ju or­gan­skog uz­go­ja u nji­ho­vom dnev­nom obro­ku sme­lo bi da bu­de sa­mo 10 od­sto kon­ven­ci­o­nal­ne hra­ne u pe­ri­o­du du­žem od po­la go­di­ne, me­đu­tim, u slu­ča­ju su­še, to je ve­o­ma te­ško obez­be­di­ti. Osim to­ga, vo­đe­nje ad­mi­ni­stra­ci­je bi zah­te­va­lo da za to an­ga­žu­jem po­seb­nog čo­ve­ka, a pi­ta­nje je da li bi mi se sva ta ula­ga­nja po­vra­ti­la na do­ma­ćem tr­ži­štu”, ob­ja­šnja­va ra­ču­ni­cu Emil.

Od ra­se fran­cu­ske alp­ske ko­ze pra­vi si­re­ve. Raz­vio je ne­ko­li­ko vr­sta si­re­va i sa nje­go­vog ima­nja u po­seb­nim pa­ko­va­nji­ma is­po­ru­ču­je tri to­ne go­di­šnje. Oni ko­ji jed­nom pro­ba­ju osta­ju nje­go­vi stal­ni kup­ci, a ve­ći­nu pro­iz­vod­nje is­po­ru­ču­je ugo­sti­telj­skim objek­ti­ma. Od­ne­dav­no je do­ne­ta i ured­ba ko­jom se po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma do­zvo­lja­va pro­da­ja nji­ho­vih do­ma­ćih pro­iz­vo­da sa kuć­nog pra­ga. Ka­že da još ne ose­ća do­bre stra­ne ured­be, jer je i pre nje­nog do­no­še­nja pro­šao sve in­spek­ci­je ka­ko bi svo­ju ro­bu sta­vio u pro­met. Si­re­ve pro­da­je i po ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma ko­je u cen­tar pa­žnje sta­vlja­ju hra­nu i pi­će i na­vo­di da je pro­šle go­di­ne bio na 25 ta­kvih do­ga­đa­ja. Ni­je sva­ko sta­ja­nje za štan­dom uvek is­pla­ti­vo, a po­ne­kad upra­vo on kao ma­li pro­iz­vo­đač pla­ća ceh lo­ših or­ga­ni­za­ci­ja. „Me­đu­tim, to je je­di­ni na­čin da se sret­nem sa ne­kim lju­di­ma, sa pro­iz­vo­đa­či­ma po­put me­ne gde ugo­va­ra­mo sa­rad­nju i za­jed­nič­ke na­stu­pe. Upo­znao sam i ne­ke sjaj­ne or­ga­ni­za­to­re ko­je sam po­tom po­ve­zao sa ka­nji­škom op­šti­nom ka­ko bi da­li ide­je za raz­voj tu­ri­zma”, pri­ča Emil.

Za sa­da na ima­nju uz nje­ga ima jed­nog stal­nog i dva po­vre­me­na rad­ni­ka, se­strin muž je an­ga­žo­van na pro­iz­vod­nji si­ra, a po­ne­kad, na­ro­či­to u vo­đe­nju knji­go­vod­stva po­ma­že mu su­pru­ga Sa­bi­na. „Po­ste­pe­no raz­vi­ja­mo ima­nje. Za sa­da od ovo­ga mi mo­že­mo ve­o­ma le­po da ži­vi­mo, da ima­mo do­volj­no, i sva­ke go­di­ne po­ma­lo da ši­ri­mo ga­zdin­stvo”, ka­že Emil Ke­nje­reš.