Газдинство брижљивог домаћина

„Во­лим да сам са­мо­ста­лан у свом по­слу, да имам сло­бо­ду и да сам од­ре­ђу­јем ка­да, шта и ко­ли­ко ра­дим”, при­ча нам Емил Ке­ње­реш. Она­ко ка­ко је же­лео да оба­вља свој по­сао без при­си­ле по тим ме­ри­ли­ма за­сно­вао је и сво­је по­љо­при­вред­но га­здин­ство. „Не же­лим ни­шта да раз­ви­јам на си­лу и по ин­ду­стриј­ским прин­ци­пи­ма”, ка­же Емил би­ра­ју­ћи да сво­јим га­здин­ством по­слу­је као бри­жљи­ви до­ма­ћин ко­ји во­ди ра­чу­на о то­ме и ко­ја огра­ни­че­ња му по­ста­вља при­ро­да и не по­ме­ра их хе­миј­ским фор­му­ла­ма. 

„На свом са­ла­шу увек сам та­ко ра­дио, ба­вио се екс­тен­зив­ним во­ћар­ством, за­што би би­ло дру­га­чи­је са­да ка­да имам ре­ги­стро­ва­но га­здин­ство”, на­во­ди по­љо­при­вред­ник из Ма­лих Пи­ја­ца. Об­ја­шња­ва да је то био раз­лог што је ода­брао и ор­ган­ско га­је­ње ора­ха, ба­де­ма и џа­на­ри­ка, иако би ово во­ће и у кон­вен­ци­о­нал­ном уз­го­ју има­ло до­бар пла­сман на тр­жи­шту. За са­да ко­шту­ни­ча­во во­ће про­да­је по рад­ња­ма здра­ве хра­не у ре­ги­о­ну. Од џа­на­ри­ке је пе­као ра­ки­ју, а не­дав­но је ку­пио ма­ши­ну па­сир­ку. Са­да још раз­ми­шља да ли ће ра­ди­ти со­ко­ве или пек­ме­зе без до­да­тог ше­ће­ра. 

Ко­зе ко­је има Емил Ке­ње­реш ни­су део ор­ган­ске про­из­вод­ње на фар­ми, али по на­чи­ну ка­ко их хра­ни и од­га­ја, ка­же да је на ко­рак од то­га. „У слу­ча­ју ор­ган­ског уз­го­ја у њи­хо­вом днев­ном обро­ку сме­ло би да бу­де са­мо 10 од­сто кон­вен­ци­о­нал­не хра­не у пе­ри­о­ду ду­жем од по­ла го­ди­не, ме­ђу­тим, у слу­ча­ју су­ше, то је ве­о­ма те­шко обез­бе­ди­ти. Осим то­га, во­ђе­ње ад­ми­ни­стра­ци­је би зах­те­ва­ло да за то ан­га­жу­јем по­себ­ног чо­ве­ка, а пи­та­ње је да ли би ми се сва та ула­га­ња по­вра­ти­ла на до­ма­ћем тр­жи­шту”, об­ја­шња­ва ра­чу­ни­цу Емил.

Од ра­се фран­цу­ске алп­ске ко­зе пра­ви си­ре­ве. Раз­вио је не­ко­ли­ко вр­ста си­ре­ва и са ње­го­вог има­ња у по­себ­ним па­ко­ва­њи­ма ис­по­ру­чу­је три то­не го­ди­шње. Они ко­ји јед­ном про­ба­ју оста­ју ње­го­ви стал­ни куп­ци, а ве­ћи­ну про­из­вод­ње ис­по­ру­чу­је уго­сти­тељ­ским објек­ти­ма. Од­не­дав­но је до­не­та и уред­ба ко­јом се по­љо­при­вред­ни­ци­ма до­зво­ља­ва про­да­ја њи­хо­вих до­ма­ћих про­из­во­да са кућ­ног пра­га. Ка­же да још не осе­ћа до­бре стра­не уред­бе, јер је и пре ње­ног до­но­ше­ња про­шао све ин­спек­ци­је ка­ко би сво­ју ро­бу ста­вио у про­мет. Си­ре­ве про­да­је и по ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма ко­је у цен­тар па­жње ста­вља­ју хра­ну и пи­ће и на­во­ди да је про­шле го­ди­не био на 25 та­квих до­га­ђа­ја. Ни­је сва­ко ста­ја­ње за штан­дом увек ис­пла­ти­во, а по­не­кад упра­во он као ма­ли про­из­во­ђач пла­ћа цех ло­ших ор­га­ни­за­ци­ја. „Ме­ђу­тим, то је је­ди­ни на­чин да се срет­нем са не­ким љу­ди­ма, са про­из­во­ђа­чи­ма по­пут ме­не где уго­ва­ра­мо са­рад­њу и за­јед­нич­ке на­сту­пе. Упо­знао сам и не­ке сјај­не ор­га­ни­за­то­ре ко­је сам по­том по­ве­зао са ка­њи­шком оп­шти­ном ка­ко би да­ли иде­је за раз­вој ту­ри­зма”, при­ча Емил.

За са­да на има­њу уз ње­га има јед­ног стал­ног и два по­вре­ме­на рад­ни­ка, се­стрин муж је ан­га­жо­ван на про­из­вод­њи си­ра, а по­не­кад, на­ро­чи­то у во­ђе­њу књи­го­вод­ства по­ма­же му су­пру­га Са­би­на. „По­сте­пе­но раз­ви­ја­мо има­ње. За са­да од ово­га ми мо­же­мо ве­о­ма ле­по да жи­ви­мо, да има­мо до­вољ­но, и сва­ке го­ди­не по­ма­ло да ши­ри­мо га­здин­ство”, ка­же Емил Ке­ње­реш.