Činiš ’voliko, Radomire

Priredili su niz manifestacija koje su svrstali u isti rang, bez želje da razdvoje važno od manje bitnog. Tako su zatrpali suštinu, a od gomile događaja, nabacanih jedan preko drugoga bez posebnog reda, napravljena je teško svarljiva papazjanija u kojoj se, ako ga je bilo, zrno soli nije dalo osetiti. Odgovor na nepostavljeno pitanje je, ipak, stigao – na svečanoj ceremoniji dodele priznanja u zdanju Stare skupštine, na kojoj je Plaketa „Svetog Đorđa”, između ostalih, dodeljena i Fondaciji „Dragica Nikolić”, nije bilo nijednog visokog državnog funkcionera.

Čitava proslava je, po svemu sudeći, pripremana u iznudici, sa skromnim novčanim sredstvima, primerenim više nekoj srpskoj varošici nego gradu u kome se stvarala istorija Srbije. Zato je uzalud Miroslav Petrašinović, predsednik Skupštine grada, jedan od najbližih partijskih saradnika Radomira Nikolića, ponavljao „naučenu pesmicu”. Naime, i na ceromoniji dodele priznanja i prilikom otkrivanja biste dao je identičnu izjavu: „Ako nas neko danas pita imamo li s čim pred Miloša, imamo...” Pominjao je uobičajene krilatice o Kragujevcu kao industrijskom i univerzitetskom centru, gradu „otvorenog srca koji prima sve prijatelje...” itd.

Gradonačelnik je bio intimniji: „Računam da je moj glavni grad mnogima od vas to isto. Računam da će to sutra biti i njima. Računam da će neke prijatne majske večeri, kada bude vršio analizu postignutog i pravio planove za razvoj, neko drugi na mom sadašnjem mestu imati mnogo manje problema, manje nerazumevanja, na putu ka istom cilju. Računam i da će doći na istu tačku oslonca, kako sam i ja došao, kako je i moj prethodnik došao, i oni pre njega, na platformu koja je, rekao bih, jedina moguća. To je moja računica, danas i sutra. Živeo naš glavni grad, živela Srbija.”

Tokom prethodnog vikenda u Kragujevcu je priređeno više događaja. Održani su tradicionalni Đurđevdanski karneval i Folklorni maraton, organizovan je pozorišni festival, kao i festival narodne muzike u spomen na kompozitora Dragišu Nedovića.

Interesantna je bila izložba fotografija „Susreti – Begegnungen” o Kragujevcu i nemačkom Ingolštatu, autora Predraga Cileta Mihajlovića i Huberta Kloceka, a Kragujevčani su mogli da se podsete i kako je započela saradnja sa francuskim Sirenom. Mnogi su hvalili novoustanovljeni Festival uličnih svirača, a uveče šestog maja, uz vatromet, priređen je simfo-rok koncert na Trgu „Kod krsta”. Otvoren je i Legat Nikole Koke Jankovića, velikog srpskog vajara. Doduše, u lepom prostoru su izložene samo fotografije skulptura koje je ovaj pokojni akademik poklonio gradu.

Organizatori su, ipak, najviše očekivali od „Žikine šarenice”, koja je uživo prenošena dva dana. U subotu, ispred zdanja Skupštine grada, u nedelju, na još primerenijem mestu, na Đačkom trgu ispred Prve kragujevačke gimnazije. „Činiš ’voliko, Radomire”. Šta bi drugo rekao knjaz Miloš koji je u Kragujevcu dočekivao svetske vladare.