Чиниш ’волико, Радомире
Крагујевац – Кнез Милош Обреновић коначно је добио споменик у граду који је 1818. на Ђурђевдан прогласио првом престоницом постсредњовековне, модерне Србије. Биста, рад академског вајара Зорана Кузмановића, постављена је у дворишту крагујевачког Народног музеја, недалеко од Амиџиног конака, јединог преосталог објекта некадашњег дворског комплекса. За Ђурђевдан – Дан града, свечано ју је открио градоначелник Крагујевца Радомир Николић. Тако се Крагујевац одужио српском владару који га је саградио, уздигао и поставио на мапу европских градова. Без Милоша Великог Крагујевац би данас можда био тек предграђе Баточине или Лапова.
Но, организатори прославе су на све могуће начине покушали да избегну кључно питање – где је Крагујевац 200 година након што га је кнез Милош прогласио престоним градом.
Приредили су низ манифестација које су сврстали у исти ранг, без жеље да раздвоје важно од мање битног. Тако су затрпали суштину, а од гомиле догађаја, набацаних један преко другога без посебног реда, направљена је тешко сварљива папазјанија у којој се, ако га је било, зрно соли није дало осетити. Одговор на непостављено питање је, ипак, стигао – на свечаној церемонији доделе признања у здању Старе скупштине, на којој је Плакета „Светог Ђорђа”, између осталих, додељена и Фондацији „Драгица Николић”, није било ниједног високог државног функционера.
Читава прослава је, по свему судећи, припремана у изнудици, са скромним новчаним средствима, примереним више некој српској варошици него граду у коме се стварала историја Србије. Зато је узалуд Мирослав Петрашиновић, председник Скупштине града, један од најближих партијских сарадника Радомира Николића, понављао „научену песмицу”. Наиме, и на церомонији доделе признања и приликом откривања бисте дао је идентичну изјаву: „Ако нас неко данас пита имамо ли с чим пред Милоша, имамо...” Помињао је уобичајене крилатице о Крагујевцу као индустријском и универзитетском центру, граду „отвореног срца који прима све пријатеље...” итд.
Градоначелник је био интимнији: „Рачунам да је мој главни град многима од вас то исто. Рачунам да ће то сутра бити и њима. Рачунам да ће неке пријатне мајске вечери, када буде вршио анализу постигнутог и правио планове за развој, неко други на мом садашњем месту имати много мање проблема, мање неразумевања, на путу ка истом циљу. Рачунам и да ће доћи на исту тачку ослонца, како сам и ја дошао, како је и мој претходник дошао, и они пре њега, на платформу која је, рекао бих, једина могућа. То је моја рачуница, данас и сутра. Живео наш главни град, живела Србија.”
Током претходног викенда у Крагујевцу је приређено више догађаја. Одржани су традиционални Ђурђевдански карневал и Фолклорни маратон, организован је позоришни фестивал, као и фестивал народне музике у спомен на композитора Драгишу Недовића.
Интересантна је била изложба фотографија „Сусрети – Бегегнунген” о Крагујевцу и немачком Инголштату, аутора Предрага Цилета Михајловића и Хуберта Клоцека, а Крагујевчани су могли да се подсете и како је започела сарадња са француским Сиреном. Многи су хвалили новоустановљени Фестивал уличних свирача, а увече шестог маја, уз ватромет, приређен је симфо-рок концерт на Тргу „Код крста”. Отворен је и Легат Николе Коке Јанковића, великог српског вајара. Додуше, у лепом простору су изложене само фотографије скулптура које је овај покојни академик поклонио граду.
Организатори су, ипак, највише очекивали од „Жикине шаренице”, која је уживо преношена два дана. У суботу, испред здања Скупштине града, у недељу, на још примеренијем месту, на Ђачком тргу испред Прве крагујевачке гимназије. „Чиниш ’волико, Радомире”. Шта би друго рекао књаз Милош који је у Крагујевцу дочекивао светске владаре.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
